Francuski romantičari i srpska narodna poezija

== а ==

које је сам писац писао 1835 С.А. Соболевском за Пушкина, и из предговора издању од 1840. И ево шта сам каже: Око 1827 он је био убеђен романтик. „Ми смо говорили класичарима: Ваши Грци нису никако Грци, ваши Римљани нису никако Римљани; ви не знате да дате вашим саставима локалну боју“. Та гласовита локална боја, на коју су млади романтици толико држали, вели Мериме, није била ништа друго до оно што се у ХУП веку звали нарави (тсевит5), „али су млади мислили да су прочашли и реч и ствар“. Он је тада био занесен шкотским баладама и шпанским романцама о Сиду, и желео је да на лицу места, у једној полу-дивљој, непознатој земљи, проучи тајне локалне боје. Поред тога, он је доцније писао да се својом мистификацијом хтео подсмехнути романтичарима, доказати им да њихова толико хваљена локална боја није богзна шта, и да романтичари не стоје ни у томе погледу над класицима Седамнаестога Века. Но, говорећи то, вели његов историк Филонј, он није био искрен и није говорио

- · 1 А: ЕНоп; Мептве. (Гез огапд бепуа па гапсај5). Раг!5. 1898.