Glas naroda

ч М о !

Број 16.

У НОВОМЕ САДУ, У НЕДЕЉУ 8. АВГУСТА 1871.

Година I.

ГЛАС НАРОДА. ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ИРИВРЕДУ, ИОУКУ И ЗАБДВУ.

„Глас народа- излази сваке недеље на табаку. — Цена му је на годину 3 ф., на пола године 1 ф. 50 новч.. на четир месеца 1 Фор. ауетр. вред.

Дошси се шиљу урсдииштву а претплата и огласи администрацији „Гласа народа" у Нови Сад. — Огласи наплаћују се: од редка оваких слова 6 нов. и 30 н. за жиг сваки пут.

СРПСКО НАРОДНО П030РИШТЕ. У новинама има да. је народни еабор у Карловцима одредио у помоћ српском народном позоришту три хиљаде Форината. Многима је то у очи пало и многе смо чули, де веда: на, што на којекакве комедије толики новЈц бацати. Тако говоре они, који држе позориште за оно што није. Није позориште, а особито наше народно, комедија, не игра се ту по ужету, не преврће се ту нико преко главе, нема ту пајаца и других лудорија. Народно је позориште школа, у којој се уче велика и мала деца, у којој се уче старци, бабе, момци и девојке, уче се свему што -је лепо поштено и паметно, уче се мрзити на зло, гадити се од неваљалства, презирати кукавичлук, славити јунаштво, уче се укратко на прошлој туђој штети бољој памети, и то не уче се из буквара, из псалтира и читанке, него све што имају да науче, то им се пред очи изнесе, баш онако као што јесте. Знамо како нам је мило кад читамо народну песму, како је Краљевић Марко дотерао цара до дувара, али то само чујемо, кад нам други чита, а кад сами читамо, онда тек само можемо мислити како је то изгледало, али у позоришту, ту не само да чујеш, него ту видиш, твојим рођеним очима видиш, како се цар одмиче а Марко примиче, па не можеш, а да те вилице не заболу кад се засмејеш, де је бесно Туре скукуњило се, као пето кад му покисну крила, па да, се опрости напасти, даје дукате: иди Марко па се напиј вина. Кад читаш како су осветници Црногорци дигли чету, да попале дворе беснога аге кога, те по ноћи црној вуку се крадом по гори пустој агиним дворима, ти можеш у себи замислити како то изгледа кад они иду, али овде ти не треба мислити. Овде видиш у вече поноћ, видиш муњу како севне, па засветли токе и анџаре, видиш јунаке како вребају, де ће и како ће стати, па чујеш како се камичак

! одвали у пропаст доле, а они застану, да их не изда, па нити говоре, нити роморе, него се као сенке какве гибају и ту да дођу, де су наумили, а у заседи их чека турска војска и таман да отвориш уста, па да им повичеш: нејте тамо погибосте лудо, а јунаци вични четовању надиђоше заседу, и док си око на око мето, а оно гору двори аге богатога и ти не можеш, ма да није лепо ватри се радовати, да не повичеш: Живили и сву Турску у пепо сажегли. Помислимо колико смо пута зажелели: еј што се нисам онда родио, да видим ону страшну тучу на Косово, да видимо вечеру кнежеву, да видимо какав беше Милош Обилић кад но рече: Видићемо, ко је вера, ко ли је не вера, како ли је изгледао проклети Вук. Али на што оно желети, што не може бити, него не жалимо неколико десетака па дођимо у народно позориште. Диже се застор, а пред тобом је кнежева вечера. Ту за трпезом видиш све јунаке редом. Ту ти је кнез Лазар, ту стари Југ-Богдан и његових девет Југовића, ту Отрахинбан, ту Милош Обилић, ту Косанчић Иван, ту'Топлица Милан, и тује, нигда га не било, и издајица Вук. Видиш како су сви јунаци смућени, само се Вук у себи радује, па му по оном пакосном оку видиш како се радује несрећи тастовој, па би чисто отишао и рекао кнезу: та погледај гују, па још томе да верујеш!? Али бадава, кнез рече а и Милош рече. Застор се спусти и кад се на ново диже , а, оно чујеш издалека, како бруји, па вика све јача и јача бива, док пред тобом не стадоше летити стреле и ударати јунаци један на другог, па сад Турци беже. а ти оданеш — ох, боже помози, сад наши беже , а тебе мрави пролазе , коса ти се накостреши и сам би утрчо да помогнеш браћи, али се сетиш, да је то позориште, да је то јава на сну. Па напослетку видиш, како Вук замиче за гору са своји оклопници — и све је пропало. Застор