Glas naroda

18

Ми мислимо, да бе ово наше писање сваком, особито сељаку добро доћи, јер сељаци наши немају прилике да се уче, немају прилике да сазнају, шта им као општинарима ваља чинити. Ево ми им драге воље ту прилику пружамо. Који је не прихвати, тај је баш нехатан према свом месту, према народу, тај не заслужује да живи у општини. Ми немамо на овој страни српске државе нити своје државне самоуправе. Једино што имамо, то је самоуправа на црквено - школском пољу. Зато треба да прионемо, да ту самоуправу онако вршимо, како Бемо доказати, да смо свесни и поштени, да дајемо Вогу божије, а цару царево, али и да чувамо и уживамо оно што је наше, што нам је цар-краљ својим потписом и печатом потврдио.

3А ЗДРАБЉЕ. Не легај на земљу да не прозебеш. Кад би наш народ умео да чува своје здравље како ваља, било би нас данас више него што нас има. Али он то не уме или неће јер мисли, кадје здрав, да се никад неЕе оболети. За те, који тако мисле не пишемо, него за оне, које би хтели да се чувају а не знају како. Већина народа нашег има тај ружан обичај да спава на земљи или на патосу. Тако се, вели, научио, па тако воле. Кад би то била навика, што користи здрављу, не би имали шта да рекнемо, али то није: многи су се већ упропастили са те навике, и за то је се ваља оканути. Кад спавамо лети на земљи под кровом или под ведрим небом, наудићемо здрављу зарад тога, што можемо назепсти, кад се пред зору захлади, и што читаву ноћ удишемо нездрав и влажан ноћни ваздух, који носи у себи грозницу. Овај тихи назеб не осете скоро они који спавају на пољу, за то, што се обдан загреју тешким радом, и изноје се; али носле дужег времена осети га свако. Сад се појаве бољетице у месу и костима, и сад видимо, како се сваке недеље тару и распарују. Вол за тим поумине, па се на скоро на ново поврати, и то иде тако све до мотике. Ако се огрозничаве онда је још горе:колико се обдан опораве на сунцу и чистом ваздуху, толико се обноћ на ново отрују. Слезина се надује, ноге почну отицати и кубура отночиње и траје, опет до мотике. Нико не помишља на прави узрок смрти, на хладан и нездрав ноћни ваздух. Нико се не сећа да и животиња тражи ноћу крова и склоништа за то да избегне шкодљив ноћни ваздух. Још горе је спавати зими на патосу у затвореној соби. Хладан ваздух струји с поља испод врата у собу те је за једну стопу над патосом леден хладан. Тај ветрић или промаја удара на тело и ако се у сну разгреје, захладни га као да је стојало на ветру. Неизбројне болести рађају се отуд, агдекоје могу и живот да угасе.

Али још нешто има, што убија здравље кад спавамо на патосу. Овај дах, што га издишемо, отрован је, и тежи од ваздуха, Он се таложа на патос, као оно вода што се таложи на дно од суда, кад је успемо у зејтин. Ко лежи на патосу удише тај отрован ваздух, и то све више, што више људи леже на патосу. Вило је и таквих несрећника, који су се у препуним собама, лежећи на патосу, до зоре угушили. Тада прост свет вели: удавила га вештица, и запушава рупе с памуком и белим луком, а никоме не пада на ум да је та „вештица" — отрован ваздух. За то сеиградеузвишенепостељедасечовеку сну сачува злогаваздуха.Наши сељаци, којиимајулепе постеље у стајаВим собама за госте, постеље што им стоје по пола године недотакнуте док се пе уплесниве, а они међутим повлаче се и спавају по патосу у ћебетима и масним опаклијама, требало би да се сете, да здрав човек купује постељу, па здрави и весели да лежу сваку ноћ у њу, а не онда само кад се оболу. А нашој сиротињи у Шумадији светујемо, да се окану турског обичаја спавати на патосу. Турци уздижу патос около врата и застиру га топлим ћилимом, а не леже на голој земљи као они. Постеља је за час справљена? доста су четири стуба и три прошца, мало сламе и једно ћебе, па да се човек одржи жив и здрав. Али наша злохуда сиротиња, не само да то не чини, него бега ноћу с марвом у поље и ноћива којекуд по хладној земљи. За мало, на неће битини госе ни марве. Живој души треба обноћ крова, па да буде здрава и да напредује. Највише шкоди малој деци, кад се повлаче по патосу, а то бива онда кад пропузе. Може се свако уверити кад опипа такво детенце, што се игра по патосу, како је хладно његово тело, па и ако то многи знају, опет се нико не сећа на тај узрок, кад се дете оболи. Како је тешко забављати такву децу по вас дан на постељи, то ваља прострти на патосу дебела ћебета, и обући дете у топле хаљинице, да не би пузећи по хладном ваздуху прозебло. Најлакше прозебе чсвек на земљи кад знојаван легне на њу; а то бива лети на ливади или у шуми. На њиви се већ то не може да догоди, јер тамо је земља загрејана од сунца. Радници на ливади и у шуми ваља за то да простру што пода се ако хоће да се сачувајунапраснеболести. Познавао сам једног младог сељака; беше здрав као грм. Једног топлог дана, косећи ливаду, легне знојаван на влажну траву у хладу. За неколико дана био је мртав... Узмимо се Сраћо на ум! Пословица српска вели: „Волестдолази на оку а одилази на драмовеона је за час ту али се хоће дуго, док је се човек опрости, а где што мора да сноси њезине посљедице до гроба. Па какав је то живот, кад је здравље начето?! Немату ни воље ни снаге за рад; човек је досадан себи и својој дружини. Чувајмо се браћо, па ће нас и бог чувати ! Др- м. Ј-