Glas naroda

' 34

ВРОЈ 5.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

еоји је противник свога иарода, не вреди ништа, не може нипхта израдити. Свештеник, који је на челу народа, све је и сва народу; он све може израдити, њега ће народ највише слушати. Народ наш је још побожан, он воли веру и цркву, он је и данас за њу све и сва учинити кадар; али он води бригу и о другим својим јавним пословима, па хоћс да и иредставници вере и цркве, да и свештеници у тим пословима уз њега буду, као што је он уз њих у црквеним стварима. За то они свештеници јако греше, који се у народним пословима од народа цепају. Они не знају у какву опасност доводе православну веру и цркву, па и саму народност српску. Народ наш је већ на неки мести почео остављати своју прадедовску веру, па прелазити у Назарене. Ми би саветовали сваком српском свештенику, да разговара са којим Србином Назаренцем, па ће сеуверити, да је овај оставио не само своју веру

и цркву него и своју народност српску. Не пева ти тај више Милоша и Марка; њему не бије срце јаче, кад му споменеш Косово и косовске јунаке; њему не кшш више жеља у грудима, даосветипогибију видовданску; он је за Срнство са свим изгубљен. Гроза нас хвата, кад номислимо, шта бн било, кад би сви Срби или бар већина прешла Назаренима! Коме би се правом Србину тада милио овај живот? Не би ли српском родољубу тада свет празан био ? Српске успомене, српске жеље и тежње, свеколики српски осећаји венули би му у срцу, док се не би један по један са свим угасили, докле му не би и живот утрнуо! А до кога највише стоји да се то не збуде ? До кога ће него до свештеника! Као што су свештеници веру и цркву, као што су у старо доба и народност српску одржавали, тако треба и сада да је одржавају, јер су обоје једно за друго тесно привезани, па кад једно пропадне, мора и друго угинути.

Др. ВУК СТЕФАН0ВИЋ КАРАЏИЈј рођ. 26. октобра 1787. умр 26. јануара 1864. год. (Наставак,)

Кад Вук види да му нема станка ни опстанка у српскоме токорсе Сијону, отпешачи сироромах у Петрињу, разабравши за тамошње школе немачке. Но ни тамо не би боље среће; те тако с пролећа 1807. куд ће кукавац. већ хајд натраг у свој завичај. Србија је у то доба била сасвим слободна. Свет се дивио слави и јунаштву Кара-ђорђа и његових по избор војвода и јунака. Ј народу српском оживе вера и нада, да ће за који дан да васкрсне стара српска срећа.... Али је уз јунаштво дели-Кара-ђорђа искало се јоште и људи од знања и науке. На ново истом ославела слобода' српска занесе и поведе у Србију многог честитог Србина с ове стане Дунава и Саве. Међу њима, мер првима нађе се тамо други велики учитељ и просветитељ српски, етарац Доситије. У Београду се отвори „велика школа"; Доситије постане старешина, или по данашњем, министар просвете. II ко би први међу ученици у тој тамо „великој школи? II ко други, нег опет Вук СтеФановићКараџић, ма да се већ у велико у момке бројао. С њиме би саученик му Александар Караћорђевић, зле среће потоњи кнез српски. Но повратку своме у Србију, као што мало час рекосмо, буде Бук најпре писар у војводе Јакова Ненадовића а затим у савету српском у Београду. А кад се поменута школа отвори, пође он на но-

во у школу. На руку су му ишли у томе саветом и поучавањем на дому: његов први учитељ Ј с и- ^ та С авић-Чотрић и знаменити проФесорИван Југовић. Под окриљем ове двојице својих добротвора доконаће Вук, како тако, своје науке. II сам види сад, да за њега није внше школа; него науми,одсад самоучки да но могућству накнади читањем књига. што му се није дало, у школи да научи.... Али Вука зла срећа и невоља потера и даље. У најбољем јеку младости своје заболе га ноге и руке, год. 1808. Злопатећи и лека тражећи, пребијао се он пуне две године дана. што-'но реч, од немила до не драга: по бањи мехадијској, но Новом Саду, по Будиму н т. д. Најпосле остане сакат левом ногом; чашица му у колену прирасла уз кост, те тако после о штани иђаше до самрти. Кад се за тим године 1810. врати опет у Србију, ћаше да се у неку руку испуни. што му „високоучени" проФесори карловачки прорицаху. Буде он најпре учитељ у школи београдској, брзо но томе царинарски секретар у Кладову (године 1812.) одмах затим ношље га савет за комесара у Неготин. Ту се позна и спријатељи са јунаком над јунаци, схајдук-Вељком Петровићем. Друге године након тога постави га Еара- ђорђе за судију у брзој Паланци. На послетку би он Кара-ђорђу десна рука, те ће га слати различним послом народним у Пореч. у Видин п у друга места.