Glas naroda
91
БРОЈ 12.
„Г Л А С Н А Р 0 Д А."
ГОДИНА IV.
како Инглези, сада опет из марарске кухине, сад те нуди Аран неким шербетом, а сад ти се умиљава Штајерка ил Баварка и слади ти пиво. Чудна ти је животиња, тај човек. Овде се научио овако, а тамо опцт сасвим ино.
У крај свих стаза и путова свугде красне цвеће и чесме. Иајлеиши је ахмедов бунар. Ту је на једној чесми исцрпљена сва вештина источна и разкош јужних владара. Кинови крај стаза тако су верни природи да чисто мислиш е су жики створови.
ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.
Од ђорђа Мандровића, пароха пештанског. (Наставак.)
Кога је Бог обележио од тога нека се сви клоне. Да су сви они, које је Бог обележио т. ј. који су хроми, сакати, ћорави и т. д., све сами непоштењаци и зликовци, од којих нам се чувати ваља, за то нам бар свагдашње искуство одвећ малодоказа нружа, и о истини наведене пословице мора се сваки сумњати, ко је научио, да људе без мржњеи гњева оцењује. Ал' то ван сваке сумње стоји, да, кад би Бог све непоштењаке обележавати хтео, многи би и многи, који су данас срећни, да никаквог телесног недостатка немају, морали какво обележје на телу добити. Ко је дао уста да Ђе и хлеба. Није тако! Ко се на Бога ослања и сам се за своју срећну будућност не брине, може норед свеколике милости божје не само без хлеба, него и без проје остати. Једне године билајевеликасуша и један Мађар непрестано је свој купус залевао. Еад га је неко занитао; „хоће ли бити кунуса" одговорио му је овако: „Ко се није на Бога ослањао" т. ј. ко је радио око купуса, ко га је марљиво залевао, „окај ће имати, а ко се на Бога ослањао" т. ј. ко је чекао кишу, „тај неће имати." Тако је! Нисмо ми као „птице небесне, које нисеју ни жњу ни сабирају у житницу, на их ипак отац небесни храни." Њима није дао Бог ни разума ни руку, па право је, да се сам зањихбрине.А нама је дао и једно и друго, па за то с правом може искати, да се сами „у зноју лица свога" за своја уста ностарамо. Ко нема сре^е. боље да нема ни дана. Често се сусретамо с људма, који веле, да су не знам како мучили се и радили, но залуду; јер они немају среће, њима не да Бог. Они дакле желе рећи, да је њиховој несрећи неко други крив, а не они сами. То разумем. Човеку је много лакше, кад одговорност за своју несрећу на другог баци. Но они се варају. Нити је њима срећа крива, нити Бог. „Божја рука увек је пуна и отворена" веле Немци, а наши стари рекоше: „Ко ради, Бог не брани," „Бог је стари давалац," „Бог помаже, али нема коме," „многи човекније назадан Богом, но собом." Они сурадили!
Ма да ли су радили онолико. колико су требали и онако, као што су требали радити? Нису ли на против мало радили, на и то мало наонако и сакато ? Добро је рекао наш спаситељ: „ко има (т. ј. памети), да Ке му се и сувише ће имати, а ко нема, одузеће му се ионо, што мисли да има". И мудри Латин Марцијал добро је рекао: „Увек ћеш бити сиромах, акосидруже сиромах! Данас даје се богатство богатом тек " Даје Бог „и шаком и капом," али дабоме само ономе, који у глави има и на себе и својудадиљу као што ваља пази. Најпаметнијем и највреднијем он најрадије и највише помаже. Ночнимо само паметније и марљивије радити, на ћемо се уверити, да и нама не ће свога благослова ускратити. Да објасним то једним примером! Ти н. пр. ниси твоју по велику башту кодкуће напустио,дапоњој коровина расте. као што многа непаметна браћа раде; ти си је леним воћем засадио, да не би морао у јесен новац и храну за воће да издајеш. Али ево јада! Једно је дрво у цвету озебло. а друго је цветало и род се заметнуо, ма касније је отпао, и ти си поред све муке опет остао без воћа. Бадава, рећи ћеш „коме Бог среће није дао ономејековачнеможесковати." Но мислиш ли ти, да си све учинио, што си требао да учинишУ Ниси! Да си ти с почетком месецаФебруара, кад је земља још смрзнута, помећао око твојих воћака леда и рубретом га покрио, не би оне тако рано и у невреме кренуле и цветале, ти би чекао време. кад си од мраза сигуран, па би онда уклонио лед и оне би тек онда кренуле и цветале. И оним воћкама, којима је касније цвет и род отпао, требао си у помоћ да притечеш.Род с воћке за то је отпао, што је земља око ње ослабила и није имала снаге, да га отхрани. Око таквих воћака требао си јарчиће да ископаш и да их с размућеном крављом балегом залијеш. Тиме би се земља оснажила и заметнути род отхранила би. Из тог можемо увидети, да томе није срећа крива па ни Бог, што нам гдекоји посао као што