Glas naroda

147

БРОЈ 19.

Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

жичине, која даје телу снагу, а још много више брашна, које тело храни. И месо храни, али још више снажи; пасуљ иак, грашак и сочиво више хране, него што снаже. Ово последње важи понаособ за сланину; јер она има одвише масти која тело гоји. но код ње је опет та незгода, што жичине, која крепи, одвећ мали део има. Тако и кромпир доста брашна има, од ког човек дебља. но жичине као и да нема. Но на та поменута јела ретко се каднаша пословица односи. Она се веЕином наводи онда, кад се наши радници у сред најтежих послова набацају пресна купуса. киселих паприка, краставаца, патлиџана и других таквих јела, с ко има сесамо глад заварава, а која не само да тело одвеП мало хране. но поред којих и телесна снага мора да попусти. То су по несреЕи веНином јела. на која се наведена пословица примењује. Но с таквим јелима нека се сви они даве. којима телесна снага није нужна, но људи, који по цео дан морају телом да запињу. они се не смеју тих јела придржавати, но морају, ако су своме добру ради, уживати она јела. која Ке их довољно хранити и снажити. Овде II у још да придодам то, даје соодвећдобро средство за пренитавање и да, што је јело више осољено тнм више тело храни, и најноследа ннје доброједногсе јела држати. но дајела често треба мењатн. То су искусили људи у касарнамп. и тамницама и за то се војницима и робијашима сваки дан друго јело даје. Од кара глава не боли. Противно тврђењу те пословице нека нас увере ови примери, да глава од кара више пута још како боли н оног. који кара. и оног кога карамо! Питагора. један од највећих и најпобожнијих грчких мудраца, нрехитрио се једном и укорио је једног младића у неком великом другатву, и последица тог јавног укора била је та. да се частољубиви младић — обесио. Нриликом части, коју је маћедонски цзр велики Александар на свом разбојничком походу у Азијн о својој свадбн дао. уздизаше Александар своје скутоноше над највећим јунацима. Елит, његов пријатељ, који му је један пут живот спасао. усудио се бити другог мњења и више је хвалио Филипа. оца Александровог. Овај пак не знајући, да „ласкачипорок потхрањују", а да „слатки укор иријатељство јавља." као штојеИнглез ЏонГејрекао, зграби од једног иратиоца конље и прободе га. По мишљењу Плутарха, славног грчког иисца, Александар је то убиство за то учинио, што га је Клит у присуству оних корио, код којих је он у великом поштовању хтео бити.

Та који се Србин не сећа кнежеве вечере, кадје оно кнез Лазар, верујућп потварању Вука Бранковића. као да ће Милош кнеза на Косову да изда, овога јавно пред друштвом укорио н нздајицом га назвао? Тај неумесни укор учинио је то, дајеМилош, највећи косовски јунак и највећа узданица српске војке, отишао сутра дан са два своја друга у турски табор, тамо истина турског цара расиорио и своју верност према кнезу засведочио. али и своју јуначку главу тако рећи лудо изгубио, а српску војку својим одласком у највећу забунудовео. Н она је без његанажалост брзо турској сили нодлегла, али ко зна, да ли би наше царство на Еосову иронало, да се он са српском војском заједнички борио, да га кнез није јавно укорио! Ако смо дакле ради. да ни нас ни друге од кпра глава не заболи, а оно немојмо никога јавно и у присуству других корити, но на само; као што нас томе највећи грчки мудраци, Сократ и Платон уче. Тако Сократу. који је неког свог познаника у друштву здраво нанао, примети Платон: „А неби ли боље било, да си му то на само казао?" на које му Сократ такоисто примети: „А не би ли и ти боље урадио, да си ми то на само рекао ?" По савету Плутарха понаособ ваља нам се чувати. да мужу у нрпсуству жене, родитељу нред децом. љубавнику пред љубазницом или учнтељу пред ученицима њихове нороке не нребацујемо. Јер бол и гњев доводи нас ван себе. кад нас ко у нрисуству оних кори. код којих желимо да у ноштовању останемо. Пиште дрва (на ватри) као да се девојка у кући (или у селу) родила. Таку пословнцу, која рорење женског детета за несрећу држи, имају и данашњи Чивути и она гласи овако : „Еад се девојка роди, зидови плачу." Ту заблуду делили су и стари Арапи, а деле је и данашњи неки народи у Азији. код којихјошитај нечовечни обичај влада, да се женека деца већином одмах после рођења без икакве грнже савести убијају, као оно код нас кучићи и мачићи. Сирота женска деца! Та зар она нису тако исто ио образу божјем створена, као и мушка деца? Ми смо одвише радосни, кад сина добијемо. а жалосни смо, кад нам се ћерка роди. Но зар су то ћерке, што оца и мајку одељују, што на оца руку подижу и родитељско имање прокартају. нропију и разметну, што у тамницама свој век оплакују? Те нокоре само синови чине и ретка је она ћерка, која је своје родитеље тако за срце ујела, као што то синови умеју. Не срдимо даклеВога. кад нам се девојка у кући роди, јер тиме нам Бог можда само своју милост указује и жели, да нас од каквихнесрећника синова сачува.