Glas naroda

Гг ' БРОЈ 25.

У НОЕОМЕ САДУ, 25. ЈУНА 1874.

1

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредништву, а претнлата и огласиА .ПајевићууН. Сад.

Г1АСНАР0Д

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам меееци . . 2 т на четир меседа . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. ЗА ОГ.1АСЕ П ЈГАТјА СЕ 5 НОВЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГ.1АСЕ, ЕОЈИ ШТО ЧЕШВЕ ИЛИ У ШТО ВЕПЕМ ОБИМУ ИЗ.ТАЗЕ У ОВОМ .1ИСТУ.

Д 0 С II Т И Ј Е ОБРАДОВИћ. рођен 1739. у Чакову; умрт.о 1811. у Београду. (Наставак.) — вели Доситије — била је чије. „Овај блажени божји човек — нише Доситије

„Жеља к ученију начални узрок, да је он сву вољу изгубио, у оном сремском рају, то јест у Фрушкој Гори у Опову дуже иребивати". . . С ђаком једним манастирским, ио имену Атанасијем, нзбегне он о јесени из Опова, те преко Славоније оде у Загреб, гдеће тражити прилику да пође у Немачку, а одонуд у Русију на науке. У Загребу каже му домаЕин, укојегастан узео беше. да има тамо ..ко.те1)ијум (велика гимназија) влашкога (српскога) бискупа", те како тежизанауком, могао би ту у школу иђи, док му се не јави згодна прилнка за речени пут. Н Доситије брже боље оде до управитеља, који га лепо прими — ал' га понуди да се поунијатн; била јетогимназија владпке унијатскога. Кад то чује Доситије, страх га спопадне, те безобзирце беж' он и отуда. Но, што му се због унијатства не даде у колегији, то му до некле учннибрат домаћичнн Антун. ђак ФилозоФије у Језуита; овај га стане учити давно жељеном језику латинском. У том се позна Досптије са неким регементским свештеником, који се баш спремаше да до иролеИа пође с регементом својом у Гусију. Куд 5е боље прилике од оте, помисли Доситије, тенапонуду свештеникову оде с њиме у Петрињу, како Ке после оданде у Русију. Ал' Доситију беше зар суђено, да најпре поживп с-ретне д?не'у свом драгом народу — пре нег што се да на даљне путе у свет. Пакрачки владика Грешљика (СоФроније Јовановић) добив од другог свештеника неколико дуката више, оправи овога у регементу, а не мало час поменутбг Доситијевог пријатеља из Петриње. Кад не мога с овим, аон, нашав се из ненада с другич својнм нознаником, ђаком Гавром из Вукова — науми с њиме ноИи у Беч. Обојнца оду најпре до плашкога владике Данила Јакшића, који такођер намераваше у Беч, да као с њиме олакше прођу на томе путу. Но ствар испадне друга-

— као да га сами оог на то упути, да му да савет, који Не благополучије целога живота његова прининити: представи му, да је мучна ствар тако далеки пут предузимати без довољно трошка.... најбоље би било, рекне му, да гди школу држи за две или три године, може стећи коју стотину Форинти," нак онда лако може ноћи у Русију, а за сад упути га у Далмацију. Доситије послуша честитога владику и нешке оде из манастира Комоговине преко Велебита, покрај светога Микуле преко планине, нут Лике и Крбаве; нетиданпређе Вучјак иланину и сиђе у манастир Крупу, те по препоруци тамошњег игумана Тодосија оде у Кнннско поље к нроти Јовану Новаковиђу и овога суседу попу Марку Бедову с ПаЕена, на буде учитељ при цркви светог ђурђа. Ту нроведе Доситије три године „с оним. како вели, божјим људма, три миле године." Далеко би нас одвело, кад би пак све овде навели, како Доситије хвали и превазноси у своме животопису тадашње честите тамо свештенике и онај дивни народ српски. И да није још из детинства онако силно љубио род свој срнски — ту би доиста научио био, љубити га и до века пазити. Па такавје народ срнски уДалмацији и Боци которској и дан данас, само је жалост и штета, што ми слабо знамо за-њ, и мало разбирамо. То су вам и дан данас прави правцати синови јунака косовских, чисти овејани Србљи. ХоЕе-л кад бог дати, да се народ наш из ових крајева зближи и боље нозна с њима! . . Кад- истече треКа година и Доситије виде „у кеси својој око сто дуката венетских (м.тетачких) и чује, да у Светој Гори Атонској на гласу Евђеније учитељ предаје на јелинском језику науке : ајде тамо номисли он. Опрости се са своји пријатељи и оде у Котор, како Ве тамо нађи лађу да отплови у Грчку. Но, у Котору стане га хва-