Glas naroda

мање дбкле 6000 учитеља горе су наплаћени у Пруској него слуге. Сироти учитељи, они се још дижу и поносе, неће да су уједном реду с надничари, а онај, који му каже господине, додаје уз плату што му даје: цркни господине, јер ти недам ни да као божије створење а камо ли као господин живиш. Пишући ове редке о Пруској мило нам је што ее на народној скупштини у Србији баш онда, кад се предлагало да се свој господи смали плата, учитељвма хтела повисити,

и чули смо тамо гласе из села и вароши, који се слагаху у томе: повишуј учитељу, себи повишујеш. Гласови су ти осгали у скупштини гласови вапијукег у пустињи, али ако скупштине нема народ је ту. Он их је чуо и разумео. А кад народ отвори школе неке му затварати скупштине. Свој пак Србадији изнесоемо горње белешке пред очи с тоаа, да види каква се често неправда својим најбољим пријатељима и код оних прехваљених народа чини, те да напретка свога ради унапреди и ужитак учитеља својих.

0 РАСПРОСТИРАЊУ НАШИХ КЊИГА И НОВИНА.

Да је нашем народу тако потребна књига, као човеку хлеб насушни то се неда побити, јер де има књига ту и леба има, јер ту знањискуства има а тиме се поред рада до леба долази, па зато није незнатно питање како да ваљану књигу и новину одомаћимо у свакој, па и у најпростијој кући; и ево како ја мислим: Познато је свима нама, да добро уређени листовииваљанекњигетреба да су јеФтине ада то буду нужданје што већи број предплатника. Сећаћеду се млога браћа како су наши листови све до скора (а гдекоји боме јошт и сад) највећу вику дизали на неуредно плаћање наше публике. Уредник да би одржао свој лист намећао је млогима и на веру, с чега штетоваше млоги уреднициамлогибоме, па јошт и врло ваљани листови, пропадоше. Овоме целом злу може се доскочити до моме мишлењу само овако: Шши сви листови заједно са књижаром Браће Јовановића имали би се сложити, те наћи себи једног вредног и одушевљеног путника, уз награду по заелузи. Такав путник за распростирање ерпске књижевности путовао би целе године те би у сваком селу, у свакој вароши завирнуо од прве до последње куће. Како данас имамо довољно родољуба у сваком па и у наЈмањем селу, ишли би по свој прилици таквом путнику на руку свугде, да до своје цели дође. Да је понуда и у овој струци уместна, то еумњам да би у стању био когодпобити, јер понудом се даје сваке робе више и боље продати, то је код свију трговаца већ једном тачно изпитана ствар, а да је тако то ћу ево И ја једним Фактом засведочити:

Г. 69—70 био саму трговиниуВ.Бечкереку. У то добаје покренут лист „Млада Србадија". Ненађе се ни један ондашњи омладинац који би па „Младу Србадију" предплатнике скупљао доли једна женскиња Драга Смедеревчева. Иста је скупила нешто преко 10 претплатника. Ја се побуђен нађем и наставим скупљање предплате, и за кратко времескупим преко 70. Тако имађаше Бечкерек близу 90. предплатника. За још веће чудо, на моју понуду предплатише се и бивши Срби а сад покрштени Мађарони. Овим начином разпростирања књигаиновина већ би се ударио чврст темељ србској књижевности, тиме што би се млоги ваљани људи смели посветити књижевноме раду а тиме би и наш народ за кратко време далеко у напред коракнуо. Што би се на скупљача издало далеко би иремашило оно, што би се с њим добило. На дело дакле господо издаваоци и уредници ради користи своје и народне! Једав потиски трговац. (Уверени о користи горепоменутог начина за распростирање наших књига и новина изјављујемо да смо вољни у таку заједницу стати и радо ћемо посредовати при остварењу ове мисли, која ће се тиме лакше извести дати, што ће јамачно и „Матица" у друштво пристати, те молимо да дотични листови и друштва јаве нам пре свега да ли у опште пристају на заједничког скупљача, па ћемо се по томе договорити ко да се узме за скупљача и како да се са њим удеси, засад примећујемо, да нам се већ понудило за тај посао згодно лице. Уредништво.)