Glas naroda

127

Со рј а Мостар 28 1875 год. Г. Савво! Ја Еад сам пошао из Бањалуке, рекао сам вама, да Ку захтевати нисмено, радњу учитељских сједница за то: молимвас да будете тако, добри, те да умолите вашег „нензионера" Г.Г. Ју НГ иВа, да их иснише и то са подписом свију чланова који су ту радили и да их Г. Тодор ПиштелиЕ прегледвјер безњега недрлмам ништа. у противном случају, ако ми се копије неиошљу, неК1 вам вв је криво, ја Еу послати модбу Његовој Преузвишености честитом Валији у Сарајево и молити га да ми их савлашЕупошаље. Чекам, скоро примити их. Са поштовањем ђорђе Радуловић, с. р. Даме ако му се нензда препис аротокола, претн, да Бе га са влашНу нзискати. Он држн, да ће ее грараиство тога побојати. Али ту се љутопреварно, јер еваха честнт човег, којн крнво нечннн, нема се ничега бојати. Нека га, нека нште он Бе својусрамоту еамо тнме ка внднк изнетн, јер ми противсвојевласти ништа ннсмо радили и покорнн смо своме цару и господару а знамо, да и властн нерадо гањају праведне и поштене гра^ане. Још да вам кажем нешто о нашем жнвоту. Право реБи, неможемо се сад тако тужнтн на своје предпостављене,јерхвалаВогу,

добидн смо 8а управмтеља човека, коме ст свн људи једнаш, бнлн они Турцн, Србн или Чнвутв, самоако су ваљани. Наш Али Рнза паша човек је од такта, гојн иде за там, да странке умнра и зближи. Ннје никоме непрнјатељ нз начела. Осим тога заузетјеза трговину промет н улепшаае варошн, ради чега неможемо му доста захвалити. Он је дао начинити онај друм од Старе Градишм до Бањалуке, војем у Аустр^ји равнога нема, и што се пре тога морало два дана путовати, сад се на највеБем блату ва4—5сахата преЕи може. То је велнка помоћ за трговину и за промет. Тога радн је Алн паша мно и трговцу и сељаку без разлике вере и народности. Из Бачке 2. Анрила. У 12. броју овога лнста, читзм о плати учнтеља у Пруској. како су тамо хр^аво наплаБени, и пнсац нстих редака радује се, да је на против у Србајн у скупБнни бнло говораоповзшењу плате учнтељске. Озај појав сваког Беродољуба задовољнти, но имао бн приметити, да учитељн и нико други, кадри су своме вду доскочнти. Где внше образованијих људи налазе се ту је и пдата учитељска веБа. Господо учитељн што внше из својих ученнка такових створнли будете, тнм Беиваша плата веБа битн. К.

ж «ддшетжж<

ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ТАВНИЦЕ.*)

од попа Л.

III.

Смилуј се боже, јадном сиромаху! Када сам се родио, оца ми не беше међ живима. Једнога дана јави му се хавет што се зове беда и сиротиња; он се борио с њоме свом снагом својом, борио се дуго, али га најзад снага издаде. Тада сиђе анђео избавитељ и нагав се над постељом његовом: Ти си, рече, свршио твоју тешку задаку на овоме свету; хајде сад у бољи живот. Моја га мати укопа својим рукама, па онда оста сама саморана. Сама, не; хавет је једнако била ту. Кад дође доба, она ме породи у великим боловима плачући. Она је плакала, јадница, јер није имала ни пелена да увије својега првенца. После је плакала још и више, када виде Да јој млеко пресише јер је сама од глади скапавала, и да топлота њенога крила и дах в>ен само у пола загревају полусмрзло дете 8>ено. Снагом љубави материнске, жртвујући свој, она одржа мој живот. Радећи и дању 8 ноћу, без огрева зими, а лети под усијаБим кровом, она се бринула само да ја не

ништа од онога, што Је она осе-

осетим ћала. И ја еам крепчао. Она удвојеном снагом поче сада да ради само да би ме могла колико толико васпитати, те да у животу не оетанем слеп код очију. Ох, како се она радовала када је после свршене школе гледала своје дете како јој кући хита задовољно и весело, као што само дете бива у томе добу одевено у чисту кошуљицу, опаеано шареним ткавицама, на глави му лепа капица, ао рамену виситорбица чиста са гњигама! И дође доба да се на занат иде. Ја сам се радовао у себи да ћу скоро моћи да повратим оној од које сам све имао нешто од онога што ми је њена превелика љубав дала, Ја сам већ замишљао сам себе како јој носим плод мога првог рада, говорећи јој: Мајко сада ћу Ја радити, а ти ћеш се одмарати. Али, ох! она се већ беше сатрла. Онај одозгоре, који беше потпора, утеха сиротој удовици, одазва Ј"е себи. Није дуго лежала, Најзад издахну на мојим рукама. На умору саиом, њене неме уснв смешише се још на мене, а њен самртнички поглед благосиљашв ме последњи пут,