Glas naroda

165

Такав је био кроз дуго време дух старих закона. Кад се ћи непосредније умешала у прошевину, онда се осетила нека измена. Чим је она уговарала, онда је и капара припадала њојзи. У ђерманских народа, и у средњем веку, ирошевина се подиже на један ступањ више, ипостанеки морални уговор, нека обвеза части. Могло се лросити или усмено, или писмено, или кроз посланика. Ова три начина изражавала су се овом реченицом: „Ја тебе примам, и дајем ти себе за заручника." Еапара, која се давала у руке трећему, или какав прстен, који се натињао на ирст девојци, стварно супотврђивали ову прошевину али је ова капара више имала да каштигује кривога, него да накнади остављенога; ти су народи сматрали поврх кривде за испрошеницу, још и увреду коју је ваљало каштиговати, и јавни морал осветити. Из тога је ноникао један цео ред каштига: обвеза је била тако чврста, да је тек вечита болест, као губитак кога уда. или смртна, као што је губа, јавна брука испрошенице, или остављање за три године, могаху раскинути. Осем ових законских узрока за раскидање, свако друго врдање од дане свете речи, било је кажњиво, и то жестоко. Свуда је прво пропадала капара; у неких варварских племена још се пдаћала голема глоба; код других се наморавао младожења, да испуни обеЕање; у Вургињона је таком човеку каштига била смрт. Једна се слободна удовица иснроси за Фрегедесила; дар се да: на тек на један пут, без икаквог другог узрока, осем Же$а, Фрегедесило остави испрошеницу, па испроси другу. „Нека кривци, вели Гондебод, буду каштиговани смрћу." Црква је, продужујући последице просидбе и после раскида, установила између заручника и заручнице неку врсту родства, које се већ не може да избрише као и природно сродство. Брак с братом или оцем онога или оне, која је била заручница, био је родоскврњење; таки су супрузи бивали одлучивани од цркве а њихова деца проглашавана су за незакониту. Признајемо и сами, ма колико да нам сечине нретеране ове последице, има у тој вери од обећања

нека величина, која нас- потресе и преко наше воље, Шта је јаче, да одржи у душама поштовање себе сама. и тврђу дане речи! Где је речитија поука у поштовању спроћу женскиња! Има ли спасовнијега закона од овога уподобљавања обрицања, којасуњој дата, најозбиљнијим и најтврђим уговорима! Ту је жена доистанеко створење освећено, а брак ствар света. Наш је закон пресекао сва та предања: никакве бриге не води он о части људи, никакве старости нема о достојанству жена: клетва се изневери, обећање се наруши и погази ногама, некажњеност покрива све; обећање брака, обећање писмено, потписано, само је парче хартије коме се смеју и кад га нотписују, или је то мамац којим се спекулише. Шта говорим ја? Човек какак може ући у коју породицу, испросити девојку из те куће, показивати сесвакоме с именом и правима заручника, може добити у опхођењу с њоме оне чисте сведоџбе милоште, које су као нрво напуштање личности; па, пред самим олтаром, може јој учинити самртну норугу казавшине ћу, ни за што друго него само за ћев, и никаквага каштига не ће постићи за ту свирепост, нити му ишта смета, после осам дана, доћи с другом заручницом пред отај исти олтар. Душа ваља, слобода иристати или не иристати остаје цела све до последњега тренутка; тако исто противно је мудрој предвиђавности као и самој слободи, да се од обећања женидбе начини сама женидба: венчати на силу једнога момка и девојку, било би врло често само обезбедити њему срамоту а њојзи несрећу. Али и дана вера има такође своје право; а образ ваља да има своје предохране. Раскид често оставља ружан глас на вереници, и свет вавек сумња да ли томе није узрок каква тајна грешка. Ако дакле вереник хоће да раскине, без законита узрока, ту започету заједницу. нека је прекине; али нека јача каштига буде ономе који газа клетву, и нека ноштовање закона према личној независности не буде потпунО ослобо!)ење клетвопреступљења. (Поводом тим што донесмо белешку о увађању гра^анскога брака у Швајцарској извадисмо и ово из листа „Школе." У.)

НЕШТО ИЗ НАУКЕ 0 ВРЕМЕНУ.

XIII Имали месец уплив на време? У оиште је распрсстрто уверење да месец има унлив на време, и то не само код простога народа, већ и код образованвх. То уверење ни једни ни други нису добили отуда, што су одисга посматрали природу. већ из следећег закључка, који у неколико изгледа истивдт. Кад је — тако многи веле — месец °Д онако великога унлива на морску воду, да производи ирилив и одлив, то он мора бити још одвећега уплива на ваздушно море, и тако наравно упливисати и на само време. У самој ствари није тако. Већ је велики Лаплас Доказао, да тежина какве течности узрокује већи

прилив а тако и одлив, Да је нешто море живомместо водом испуњено, како прилив тако и излив били би страхота велики. Дакле у ваздуху истина да мора ностојати прилив и одлив, али је он сразмерно много мањи, но код тешке воде. После тога, ми не станујемо на површини ваздушној, већ у најдоњем с.хоју његовом, и упливи тога прилива и одлива тако су мајушни у овоме најдоњем слоју, где и јесте постанак времена, да се нису могли определити и поред најтачкијега и најревноснијег посматрања барометра. Међу тим научењаци су имали толико респекта према томе народном уверењу, да су предузели нај-