Glas naroda

266

ПРОГЛАС УСТАША ХЕРДЕГОВАЧЕИХ.

„Застава је донела прогдас усташа у Херцеговини који и ми ради своје знаменитости за историју устанка у овоме листу саопштавамо. Он гласи: „Коме нијесу познати зулуми турски, ко није видио страдања и муке христијана у Турској, тај неможе ни да појми шта је то раја, да ли је токакво животно бесловесно, или неки рОд људски, који је створен самода робује, да раја буде. На срамоту овог просвјетног вијека и на љуту жалост васцијелог славенства данашња раја турска нпје нико други, него српско-бугарски народ, огранак великог стабла славенског. Па дочим остали народи напредују у просвјети, језгра српског народа пропада у тами, губи се у робству. Та чудна је ова коб што српски народ гони, кад и браЕа по крви и вјери неће да му пруже моћну руку, а страни народи находе штедре заштите код њих. Рекло би се као да наше муке и страдања не допиру до ушију срећније наше браће те незнајући за зла, која нас гњаве, и неводе бриге о нами. Но толико се до сада говорило и писало, толико се мученичке крви лило, да би било узалудно и више и ријечи трошити на доказивање мука и страдања жалоснијех христијана у Турској. За то овај путједном за свагда прегнула је херцеговачка раја, илидајуначки на бојном пољу сва изгине. или да задобије слободу своју, без које даље не може живјети. Овијем дакле доде подписани главари усташки позивљу најприје своју браћу, који су у турском робству, да устану и оружје лате, па што бог да и срећа јуначка! свакако нам је боље поштено умријети, него срамио животарити, као до сада. Даље позивљемо браћу своју у Црној Гори икнежевини Србији да нам даду братску руку помоћи, да се ослободимо ига турског, те тиме да оснаже себе и нас. Молимо све остале Славене по [цијеломе свијету да би нам кружили помоћи како би лакше сккнули љагу са свога народа, што моћни Славен пушта да му брат до саде робује, да турска раја буде-.

Просимо помоћн од сваког без разлике вјере и народности, поштеног човјека, који цијени слободу и поштује лраво. На посљедку држимо да имамо и разлога тражити номоћи и саучешћа од свију народа европских, јер да није било срнске мишице, која је сузбила турску силу да се не шири даље и не поплави цијелу Европу, неби данас у просвјети и блатостању толико измакли. Дугују намдаклесви народи Европе. те с нравом очекујемо да нам зајам врате. При том ђегод се до данас крвца за слободу лила, свуда је Србин, или други брат слављанин участвовао и није штедио живот за извор општег добра слободу, Нека представи свак себи какво је то чемерно живљење, кад ковјек сваки трен мора да стрепи кад ће му Турчин доћи, или да га убије. или да му имање однесе, или дамукћерку, жену, нејако дијете уграби, осрамоти, потурчи, или напосљетку из освете на комаде исјече. 0, жалосног уживљења! о тешког зулума! — Иа се још находи људи, који Турчина бране, који му подржавају истрошено здравље? Та, такове би имали сви народи са свијета збрисати. да им трага у роду људском не остане. Ч о в ј е ч а н с т в о, тебе зовемо у помоћ, ти нам притеци и помози скинути тешке окове, што човјека до скота понижује; Ти пробуди успавано чуство братског осјећања и љубави христјанске: Ти распали мржњу и гнушење спрам тиранства! У нади да ће ове наше молбе одзива наћи код сваког ноштеног човјека остајемо у крвавој борби очекивајући моћне и брзе помоћи. У Херцеговини 31. (19.) јула 1875. У име усташког одбора за ослобођење: СоФронијеСнремо игуман манастира Завале. Ђорђе Радуловићмостарац. Вучко Вулетић Ђоко ћурт о в ић из шуме требињске. Михаило Гутић Трипко Грубачић из Невесиња. Мијо Брстина из округа столачког.

ЧУВЕНИ ЈБУДИ У УСТАНЕУ У ТУРСКОЈ.

Како се данас често спомињу имена људи, који или су већ загазили у рат за крст часни и слободу златну или се на то спремају то ћемо овде донети некоје белешке о људма, о којима се данас највише говори. На првоме је месту Мијјо ЉубибратиЂ. Породица је Љубибратића од заманде славна. Саватије Љубобратић беше око 1700. године владика Херцеговачки, а доцније владика мљетачке Далмације, Други члапови те породице пређоше у Аустрију, чије су војске под војводом Еугеном Савојским на све стране Турке погонили, Игуман Петар Љубибратић

стекао је себи леио име тада, када је Београд у аустријским рукама био што је многе породице из Турске у онустелу Славонију превео. Године 1694 наименовао га је Леонолд I. за православног владику Сремског и Славонског са седиштем у Пакрацу. Ту се завади са пећским патријархом Арсеном Чарновићем, жоји је са хиљадама српских породина у Аустрију прешао. Сваки је хтео да буде глава црквена православнима у Аустрији, Године 1704 умре Петар. На његово место требао је доћи синовац му Јоанишиа Љубибратић. Но овај продаде Арсенију икућуицркву у Пакрацу, који тамо намести другога за владику. Јоанише нестаде. Преповеда се, да је у Москву оти-