Glas naroda

382

ТРАГОВИ СЕ ВАТАЈУ. Господин натарош у селу — нпкад није уловио зеца или дивљу гуску или дропљу него или врану или врапца и дивљег голуба,и опет је свосело приповедало како је г. натарош од како је пролеће огрануло уједаред страстан ловац постао. Г. натарош купио је доброг коња једпог и лаке шарене таљиге, па чим у вече из канцеларије, а он седа на таљиге те га ето натраг или ујтру рано или баш кадтреба у канпеларију и обично празних шака. Всћ јес тога и смешан постао а многима и иудан, што увек сам иде, а никад кочијаша свога неводи. Иајчудније је било то, да јенатарошувек с друге стране у село улазио, видило се да нешто замеће траг. Многи је рад био да дозна, шта ће торећи,-а удаваче, које бирадо биле натарошевице бити, те су се већ нешто и омишљале. Више пута чуло се, да су натароша видили ноћу да у варош Н. улази а ујтру рано да излази. И капиџија, кад су га једном неки и неки, или неке и неке запнтале, да ли је он опазио, да таки итаки човек на таком и таком коњу и таким и таким таљигама и таког и таког изгледа у вече доцкан или ујтру рано на капију пролазио, одговорио је, да јесте и да му је то врло чудно, али његово није да пита ни ко је он ни шта тр&жи, а и кад би иитао јамачно му не би одговорио. Гласови о тајном путовању натарошевом допрли су и у солгабирову кућу. Рањеница говорила .је тетки да она испитанатароша, шта он ради тако често и то ноћу у вароши, али ова јој је одговорила да натарош ником не одговара за своје приватне ствари, а друго он би просто порекао да иде у варош и како би му се доказало да то чини. „Па баш и кадби седознало,штасе то нас тиче рекаоје опет солгабировжени својој, тио да не би рањеница чула, и додао. ако се он нешто н улагује њој то је обична учтивост, и жеља да се нама, нарочито теби допадне, он је млађи, а нужно је увек да жена старешинова о његовшг млађима добро говори." — Па баш за то треба он да пази шта ради. Он износи нашу кућу на глас, зар ти ниси чуо да свет говори, да он мисли нашу — узети, па ако то не буде, ту срамоту ја му бар не могу опроститн. — Видиш како си лаке памети. Ајде што ти знаш шта свет говори; али од куда свет зна шта он мисли. Жани се тога то су женски послови. — Ваш за то што су женски нећу се манути. II госпођа солгабировица није се манула. Наскоро по томе дође натарош из села — солгабирову службеним поском. Солгабиров га задржина вечери. Гостију беше више. Кад је натарош дошао у кућу солгабировљеву дочекан је озбиљно, тако рећи ладно, ни налик на дочеке дотле. Солгабиров се отимао да се нешто својекије покаже, али солгабировица а нарочито рањеница сасвим се званично владаху, као да су оне сол-

габиров и да су дошле натарошу у канцеларију, д а је визитирају или да га што службено испитуЈу. Дође и вечерв, гости заузеше места око стола. Сврши се са првим делом вечере, који траје док ј е куварици воља, са јестивом, и дођеи други. којитраје док је домаћину и гостима воља или док не дође невоља, те се мора разлаз нравити, — дође се на пиће и дуван. Ка$а је већ једном одужена. Гости веђ више нису везани, да за столом седе. Слободно је проћи се но собама, којих има више и које су све осветљене. Натарош је чекао ту прилику, да дозна одкуда је промена у дочеку његовом. Гледао је, какобиуватио раљеницу на само. Ова је у трећој соби нешто спремала. Натарош увати згоду, кад се друштво око етола заговорило, те умакне у трећу собу. — Ви се госпођице нешто срдите на мене. — „Ео? Ја, незнам зашто." Ово је госпођица рањеница са свим охоло, подругљиво изговорила, алије брзо додала: „Шта се ви мене тичете. да се ја могу на вас срдити, јз знам само да стевинатарош игост тетков, па вас ја гледим ко и другог госта." Госпођица се отимала, али је у тај мах изгледала, као дете, кад се заплаче, а мати да би ућуткала га прети му, да ће она ићи да се удави ако неућути, а дете јој каже: „немој мама ићи, ето ја неплачем" аовамо оће од јецања и суза да се угуши. Да се госпођица није у тај мах окренула у њеном би се оку приметила суза. Натарош хтеде да је Обавести и одреши јој и руке и срце, али у тај мах уђе госпођа солгабировица, а госпођица се уклони. — Баш добро. што смо сами Ја с вама господине натарошу имам великог рачуна. Ви семенидволично владате. Ласкате мојој рођаци а овамо везанн сте за друго место. Натарош се трже и запита: „за какво друго место ?" — Сад ћу вам казати. Ви одлазите сваки час у у варош. Молим, немојте ме прекидати, доће и на на вас ред. Ви сте тамо везани. Ја нећу ништа да кажем, јели то лено или ружно, али то нијелепо,да ви другог залуђујете. Млад сте човек, доликује вам тумарање; али онда оставите се ноштених кућа. — Натарош се заборави те викну: Нема поштеније куће на свету него — али брзо дође себи, изаиита какву милостива свезу мислите ви између мене и између вароши? — Чујте ме даље, продужи солгабировица. Ви сте иономаднегдеувароши били. Кренули сте се у вече, стигли сте подоцне у варош. Коња сте оставг ш у крчми код златног рога, за тим сте отишли у један сокачић ту има дивна кућица с баштом пред себом. Сакривена је. Ви сте сами одкључали врата са сокака, и кад сте куцнули на кујнска врата истрчала је пред вас млада женскаивикнула у радости ево... хоћете ли да вам кажем штајевикнула, иливамједоста да рекнем, да је на то двоје мале деце истрчало и то исго викнуло.