Glasnik Skopskog naučnog društva

322 Гласник Скопског Научног Друшшва

црквеним великодостојницима. Четврто поглавље доноси инструктивним коментаром снабдевени текст простагме цара Михаила УШ— Палеолога од месеца новембра 1272. о постављању савладара у особи сина му Андроника Палеолога, потоњег цара Андроника [| (1282—1328). Напослетку пети део садржи критично издање текста и коментар пригодних песама двојице грчких песника из првих времена владе Палеолога, Николаја Ириника и Мануела Холобола. Пригодне песме ових песника садрже веома интересантан материјал за реконструкцију живота на тадањем византијском царском двору. У вези с овим описује аутор две важне дворске церемоније: перипатос и прокипсу. Перипатос је био свечана процесија о Лазаревој Суботи, која се уз учешће цара и царског двора те патријарха и свештенства, уз појање црквених песама кретала из царских просторија у царском двору ка храму. Ова процесија, која опомиње на свечан улаз Христа у Јерусалим, имала је сврху да императора прикаже јавности као заступника Бога на земљи. Постанак ове церемоније пада у доба победе над иконоклазмом (средина 9. столећа), када царски двор и сав дворски церемонијал почињу све више губити световни и добијати црквени карактер. Ова промена извршила се несумњиво под утицајем тада свемоћне представе, да је император заступник и наследник Христа на земљи и да у дворским церемонијама треба приказати, како је свакидањи живот цара успомена на земаљски живот Христов. Церемонија прокипсе постала је позније, у доба Комнена, и обављала се на Божић и Богојављење на овај начин. Од Бадњег дана до Богојављења био је пред влахерниским храмом на стубовима подигнут дрвени подијум са степеницама; овај подијум и церемонију, која се на њој обављала, називао је народ прокипса. Церемонија је почињала после довршеног богослужења. Тада је пар излазио из храма и ступао са члановима царске породице на завесама застрт подијум, где се преоблачио у сакос и црвене ципеле, стављао на главу круну и узимао у руку скиптар. После овога, на дани знак, подизала се завеса и у тамној ноћи у којој је сијало безброј светиљака указала би се на подијуму царска породица, са царем у средини. Тада би певачки збор уз пратњу музике интонирао полихронион (многољетије), затим би свирка престала а певачи би отпевали песму „Христос се родио, који је тебе, царе, крунисао“. После овога наизменце су певане пригодне песме, а на завршетку је дошла акламација цара и царице, те многољетије. За време многољетија спуштала се завеса и цар се преоблачио те је одлазио у царску палату где је примао честитке. На Богојављење спајало се с овом церемонијом и водоосвећење. (Осим у ове дане прокипса се обављала и приликом крунисања императора те приликом свадбе у царској породици. У доба дворске жалости није се обављала прокипса.

Међу гореспоменутим одељцима несумњиво је најважнији четврти, који се односи на простагму цара Михаила УШ. Палеолога од месеца новембра 1272. у ствари постављања Андроника за савладара. Простагма се сачувала у форми преписа на два листа у Пахимерову рукопису Сода. Моп. ст. 442 између [о]. 352 и [о]. 355, камо су накнадно дошла на место два листа првобитног текста, која су била испала. Важност овог текста у толико је већа, што се, колико је познато, није сачувао ниједан акт о постављању савладара. Ова простагма представља врло важан докуменат за историју позновизантијског јавног права.

Именовање Андроника, 14. годишњег сина цара Михаила МШ. Палеолога (1259. —1282), за савладара у новембру 1272. догодило се из чисто династичких разлога. (Овај акт био је мера предострожности против Јована сина и наследника Теодора |. Ласкара (1254—8), кога је Михаил Палеолог насилним путем уклонио с престола. Ексимператор Јован Ласкар имао је у Цариграду још доста снажну и утицајну странку, која је Јована сматрала легитимним владарем, а Михаила-Палеолога узурпатором. Извесне одредбе простагме донесене су због малолетности савладара. Андроник у дворском церемонијалу заузима положај аналоган положају пунолетног савладара, али сама компетенција новог савладара знатно је ограничена читавим низом одредаба.

Иако је компетенција савладара јако ограничена и његов правни однос према императору зависан, ипак је цар Михаил сматрао за политички целисходно,