Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед лишерашуре. 323

да се акт постављања изврши у прописаној државноправној форми уз истовремено признање од стране народа, војске, сената и цркве, хотећи тим осујетити могућност опозива овог акта са разлога каквих недостатака формалноправне природе. |

„Детаљне одредбе простагме, које опредељују делокруг савладара, веома су важне, јер бацају више светлости како на државно право и администрацију, тако уопште и на унутарње прилике у византијској империји у доба Палеолога.

Уводне одредбе простагме регулишу у позитивном смислу оне тачке дворског церемонијала које стоје у вези са положајем савладара на двору, и то: право седења на царском престолу у присутности императора, право примања страних савладара и место савладара на узвишеном, за владара резервисаном месту при царској трпези приликом обеда које је император давао о великим црквеним празницима после богослужења.

д највеће важности је одредба 3. алинеје у простагми, која карактерише суштину државноправног положаја савладара. У овој одредби изражена је државноправна мисао, да у престоници Цариграду, као државноправном средишту империје, може само једна личност вршити владарске прерогативе. Андроник пак има право, да заузима положај носиоца врховне државне власти и да врши с истим положајем спојене функције само, када се налази ван Цариграда и борави у службеној дужности у провинцијама. Приликом вршења званичних функција у провинцијама савладар има право на царску пратњу и неке царске почасти, које му у Цариграду не припадају. Према одређењу дворског цере-

монијала ова пратња састоји се из три највиша државна достојанственика: 1) великог доместика који је главни командант сувоземне војске; 2) једног од протостратора који имају команду над лаком коњицом и 3) једног између двојице паракимомена (ларажоциоџгу), од којих је један био шеф царске приватне канцеларије (парижоцифџеуос ТЕ сеуббуце), а други је био врховни царски коморник (паролоцифувуос тоб жолбуоб), ргаерози из васк сиђтешћ позноримског и рановизантијског времена. Најважнија царска почаст која се у таквим приликама савладару указује, јесте ношење царског мача пред њим; царски мач, пак био је један од најбитнијих символа царске власти. |

Четврта алинеја говори о суделовању савладара при церемонијама перипатоса и прокипсе.

_ Пета и шеста алинеја простагме садрже одредбу о уређењу двора савладарева и о положају функционара истог двора. Високи функционари царског двора у Цариграду не стоје уопште у каквом личном односу према савладару, него врше дворске функције уз савладара само у случајевима када он заступа одсутног императора. Особље при двору савладара било је према врсти своје службе подељено у више категорија. На челу двора налазио се дворски маршал савладара (поццижђис те одХђе), а њему је био непосредно подложан дворски церемонијар (теаобоос те обХђе). Службу при дворској трпези и подруму обављала је нарочита група персонала која је била под надзором двојице дворских високих функционара 6 сте тле трапеођб и 6 тиужеруце. За организацију дворског лова постојала су два посебна дворска чиновника (9 протожрутубс и 6 прото р00 2005). Међутим савладар није имао свог сталног стегоношу (9 сжхортер!ое), чија је дужност била, да при свечаним иступањима императора носи стег и штит, него је за савладара само у случају његова учешћа у војном походу постављан посебни стегоноша са функцијом да носи штит и копље савладара али не и стег који је био знак врховног команданта оперативних трупа, Ддочим савладару обзиром на недорасло доба није могла бити поверена тако одговорна функција. Најважнија личност на двору савладара био је 6 толаг 77,6 #3716, васпитач младог принца, који је с обзиром на свој интимни однос према савладару морао имати на двору велик утицај. У персоналу царског 'двора налази се такођер овај функционар, који се први пут спомиње у 13. веку на царском двору у Никеји; он није стајао у непосредној личној служби императора, него је имао задатак да васпитава царску децу.