Gledišta

prisutan u našoj kultumoj praksi. Naime, ovu nagradu dodeljuje žiri komisiie koju su izabrali sami članovi DLUM-a, pa je logično da članovi žirija ne učestvuju na revijalnoj jesenjskoj likovnoj izložbi sa koje se odabire likovno delo za nagradu. Ovog puta gotovo svi članovi žirija učestvovali su u velikoi jesenioj izložbi koja je bila održana krajem novembra u Umetničkoj galeriji u Skoplju. Desilo se da oba dobitnika koji dele nagradu istovremeno budu i članovi žiriia i jedni od onih koji se zalažu za stručno i neprislrasno dodeljivanje nagrade... Svakako da ovakav paradoks umanjuje značaj nagrade, a istovremeno i autoritet institucije koja je dodeljuje, i to još na samom njenom početku. Ostaje nam da be zapitamo; do kada će nas naša kulturno-društvena kritika iznenađivatd sa ovakvim i sličnim paradoksima?” Dmga beleška nosi naslov „Topato”. „Kada bi zemlja bila platno, a sofijski časopis ,Sloveni’ makaze, uz pomoć duha Koburgovca mogli bismo sebi predstaviti kakö bi danas izgledale bugarske granice: svuda gde se okusio bugarski paradajz, gde ispušio „bulgartabak”, gde je poprskano ružinim uljem, sve bi to ušlo u oblast „Majke bugarske”... Pa ako već nisu mogli da budu krojači, „Sloveni” pokušavaju da postanu pronalazači. Znali smo šta je ilindenski ustanak. „Sloveni” sada govore o ilindensko-preobraženskom ustanku. Znali smo da je u Kruševskoj republic! vlada bila sastavljena od Makedonaca, Vlaha i Grka, da su svi ravnopravno ginuli. ali sada nam „Slavjani” otkrivaju da su se „tude nacionalnosti slabo odazivale pa je ustanak ostao bugarski po svom nacionalnom karakteru...” Ali šta drugo da se kaže posle svega: laž je uvek bila posestrima izdaü, glupost nezajažIjivosti. „Slavjani” i njegovi saradnici mnoge su stvari do sada govorili, pa se čini da i to nije bilo dovoljno jer je Trifonov morao da ode. Sada se od redakoijskog sastava o-

čekuje vrhovni pronalazak, koji treba da bude otkriven za vreme proslave 1300 godixia bugarske države: u nauci se do sada znalo za staroslovenski jezik Cirila i Metodija, sada ga „Slavjani” nazivaju starobugarskim. Analogno ovome možemo očekivati da će i „Slavjani” promeruti ime u „Starobugari”. To im i priliči. A ako im i to ne priznaju kao pronalazak, mogu oni i da se naljute: zabraniće da se Balkansko poluostrvo naziva Balkansko. zato što je Balkan njihova planina!”

RAZIOG br. 52/53/1967.

Osim književnih priloga ovaj broj „Razloaa” donosi i nekoliko teorijskih rasprava među kojima i jedno poglavlje iz knjige Herberta Markuzea „One dimensional Man” (Beacon Press, 1964) pod naslovom „Od negativnog ka pozitivnom mišljenju” (Tehnološka racionalnost i logika dominacije), zatim predgovor Branke Brujić knjizi H. Markuzea „Covjek jedne dimenzije”, pod nazivom „Zatvoreni svijet rada i šanse revolucije”, i sl. MILAN MIRIC u napisu „Rezervati za riječ i akdju” ističe nemoć inteligencije pred birokratijom. 0 tome on, između ostalog, piše; „Inteligencija, ukoliko se nije prihvatila položaja nijemog promatrača, dakle, ukoliko se nije odrekla svog osnovnog obilježja i socijalnog opravdanja kao inteli'gencije, živi u čvrsto zatvorenom rezervatu. Rezervat su časopisi u kojima piše, rezervat su njezine knjige, radni i manifestativni skupovi, zavodi i ustanove u kojima se okuplja, dakle, rezervat je sve ono što bi po svojoj pravoj prirodi trebalo da je neprestano upravlj ano na rušenje svake ograde i pobunjeno pred najmanjom mogućnošću konformiranja iznutra ili, pak, zatvaranja koje dolazi kao rezultat institucionalnog pritiska izvana... Birokratska vlast nad ljudima i njihovim odnosima osjetljiva je na kritiku. Ta osjetljivost ima korjena u strahu od onoga što bi iza kritike

504