Gledišta

znači da je karakter današnje pozicije naših proizvođača (njihov odnos prema sredstvima za proizvodnju) takav da je njihov interes za stalno rastudim licnim dohotkom u sukobu sa zahtevom da se iz dohotka radne organizacije stalno izdvaja odgovarajudi deo za proširenu reprodukciju. Možda bi se, dak, moglo redi da je maksimalizacija lidnog dohotka (shvadena kao stalno rastudi dohod ak, ne vezujudi je, znadi, ni za kakvo trenutno stanje) u određenom smislu neposredna i primarna pobuda radnika, ali upravo zbog toga nikako se ne bi moglo kazati da su njihova izdvajanja za fond akumulacije nešto što je sekundamo i sporedno, a, još man je, da takvo izdvajanje protivredi njihovom interesu da maksimiraju svoje lidne dohotke. Uostalom, uopšte nije jasno koja je to druga alternativa da naši proizvođadi obezbede stalno rastudi lidni dohodak, ako ne bi stalno izdvajali odgovarajudi deo ukupnog dohotka za potrebe akumulacije. Cini se. ipak, da se Cerne nede modi da složi s mojim stavovima u vezi sa namenskom raspodelom dohotka radne organizacije, jer iz njegovog teksta zakljudujem da su naše polazne pretpostavke različite. Red je, naime, o dinjenici da o samom karakteru danas postojedeg društvenog vlasništva u nas Cerne i ja imamo veoma razlidita mišljenja. Pod nazivom „kolektivna društvena svojina”, Cerne govori o društ venom vlasništvu na sredstvima za proizvodnju, ali iz mnogih njegovih stavova sasvim jasno proizlazi da on smatra da su naši proizvođadi još uvek odvojeni od tih sredstava (on to dak izridito kaže). lako, naime, nije dovoljno jasno šta Cerne podrazumeva pod izrazom „društvo”, sasvim je evidentno da on ima u vidu neko društvo van samih proizvođada-samoupravljada. Otuda i njegovo suprotstavljanje fonda akumulacije fondu lidnih dohodaka, jer „dohodak koji se ulaže u poslovni fond kako to on kaže -—■ prisvaja privredna organizacija ili možemo tako redi društvo (sredstva postaju društvena svojina)”, a radnikova „neotuđiva svojina u proizvodnom procesu ma gde da je zaposli samo je njegova radna snaga, koju jedino ~nosi sa sobom” i kojom, kao njen vlasnik u ekonomskom smislu, teži maksimalizaciji dohotka” (str. 1310). Inade, radnik-upravljad bi ~ . . . jednako tretirao Di i D f , samo kad bi bio fizidki suvl a- , snik ušteđenih, odnosno akumulisanih sredstava u preduzedu ili ako bi u njegovim odlukama preovlađivala društvena svest (tj. disti opšti interes), ne njegova lidna privredna po- I buda” (str. 1307).

364

ÜR DRAGOUUB DRAGISIC