Gledišta

na utopija danas toliko potisnuta u pozadinu. To je simptom dublje kultume krize našeg doba. Jer, sociologija, usmerena prema životu, ima duboke korene u prošlosti; to nije nikakva filozofija budućnosti kojoj bi tek trebalo položiti temelje, koju bi tek trebalo postaviti na noge. Cini se da je dosad bilo malo onih koji su uvideli da je ovakva sociologija jedino mogućna sa stanovišta izvorne Marksove misli, da takva sociologija jedino ostaje vema duhu njegovog dela. Malo je verovatno da će se svi odmah složiti da je tako čim im se na to skrene pažnja. Pa ipak, sve govori u prilog tome. U skladu s onim što sam već rekao na jednom ranijem mestu, ovde bih hteo da dodam samo još nešto. Pre svega, nema nikakve sumnje da je Marks bio protivnik svakog rasparčavanja životnih funkcija, da je svim svojim bićem potvrdivao jedinstvo ljudskog iskustva. Kod njega su misao i delanje bili nerazdvojno povezani, on se interesovao samo za takvu misao ko ja može da pređe u praksu, za njega je sama misao predstavljala već neki oblik prakse. Odatle jasno proizlazi da se na Marksa može s pravom pozivati samo sociologija koia razbija uski okvir nauke kao struke, a ne i ona ko ja željno nastoji da se uklopi u taj okvir. To je osnovna stvar s kojom jednom treba biti načisto. Sociologija koja höbe da sledi Manksa ne može biti akademska. Ona mora naći načina da bude nešto drugo i nešto više nego čisto teorijski poduhvat. Marksov zahtev je bio radikalan, nije dopuštao nikakvo polovično rešenje. Nepoverljiv prema svakoj apstraktnoj spekulaciji, prema svakoj vrsti bekstva u svet čistih ideja, Marks je išao do kraja, nastojao je da mišlju zahvati sam život u korenu. Utoliko, njegova kritika otuđenja nije samo teorija ili puko mišlienje o onome što se stvamo zbiva na jednom određenom stupnju društvenog razvoja, već i postojano i predano zalaganje da se promeni postojeće stanje i uspostave ljudskiji odnosi među Ijudima, dakle svesno, smisaono sudelovanje u epohalnom zbivanju. U jednoj bitnoj tački, ideja o sociologiji kao živoj, delotvornoj utopiji polazi od Marksa, osniva se na ovoj dijalektičkoj i revolucionarnoj crti njegove misli. Ne treba se uplašiti od toga što se Marks ovde odvaja od nauke i vezuje za utopiju. U tome nema ničeg ni naopakog ni nakaradnog. Paradoks je prividan. U svojoj osnovi, Marksova misao je kritička, ona zalazi preko onoga što je neposredno dato, ona poriče postojeće, podstiče čoveka da zakorači u pravi Ijudski svet. Svoje izrazito utopijsko obeležje ta misao pokazuje baš time što je tako očigledno antiideološki usmerena. Sto se ona sama katkad izdaje za naučnu misao, to ne treba uzeti bukvalno. Kad Marks za sebe kaže da je naučnik, onda on nikako

390

DR MIHAILO ĐURIC