Gledišta

postoji samo u tačno određenim društveno-ekonomskim uslovima. Drugo: samo postojanje robno novčanog prometa nikakoneznačidasei radna snaga mora prodavati kao roba. Treće: radna snaga se prodaje kao roba samo onda kad su radnici kao formalnopravno slobodne ličnosti otuđeni od uslova za proizvodnju, jer je u takvim uslovima prodaja radne snage jedina alternativa njihove egzistencije. Cetvrto: odvojenost (otuđenost) od sredstava za proizvodnju formalnopravno slobodnih radnika predstavlja osnovnu sadržinu i bitnu karakteristiku kapitalističkog društvenog sistema. Najzad, kao pet o : izričito se kaže da radna snaga postaje roba u uslovima formalnopravno oslobođenih radnika samo onda kad su oni istovremeno lišeni „svih stvari potrebnih za ostvarenje svoje radne snage" kad radnik „nije kadar da prodaje robe u kojima je opredmetio svoj rad”. Prema tome, ako s a m a k t ukidanja buržoaske privatne svoj ine u osnovi znači dase time sredstva za proizvodnju „vraćaju proizvođačima”, onda oni utoliko vise ne moraju da prodaju svoju radnu snagu, jer su sada načelno u mogućnosti da „prodaju robe u kojima su opredmetili svoj rad", Otuda i moj već ranije anticipirani zaključak da je već u samom aktu eksproprijacije buržoazije sadržana n a č e 1 n a negacija onih društveno-ekonomskih uslova u kojima je radna snaga bila roba. Nalazim, međuiim, za potrebno da napomenem da ni u ovom trenutku ne previđam činjenicu da novokonstituisano dmštveno vlasništvo na sredstvima za proizvodnju (u obliku državno socijalističke svoj ine) predstavlja jednu kvalitativno novu društveno-ekonomsku sadržinu u poč etnom stadiju njenog stvamog postojanja. U ovom smislu, to je zaista početak jednog procesa, ali ipak takav početak kad je nov kvalitet prisutan u onoj meri koja dozvoljava zaključak da su stari odnosi (uzeti kao sistem) u osnovi prevaziđeni. Ja se, naime, ne slažem sa tezom da u uslovima državno-socijalističke svoj ine postoji u osnovi neizmenjena drustveno-ekonomska pozicija radnika, jer je njima, navodno, „svejedno da li je poslodavac privatnik ili država, ako oni i dalje primaju najamninu”. Kad su radnici u najamnom odnosu, onda je za njih u osnovi zaista nebitno ko je personifikator njihove eksploatacije da li su to privatni preduzetnici ili država. Ostaje, međutim, pitanje; da li su radnici u uslovima državno-socijalističke svoj ine (kao startnog oblika društvenog vlasništva na sredstvima za proizvodnju) zaista u najamnom odnosu? Ako državno-socijalistička svojina sa stanovišta društveno-ekonomske pozicije radnika zaista ne znači ništa novo (ili ništa bitno novo) u odnosu na drža-

355

POLOŽAJ' PROIZVOĐACA U SAMOUPRAVNOM SISTEMU