Gledišta

rogen: stari i novi, uslužni i proizvodni itd., koji nema jednake šanse za uspešnu profitnu delatnost. II Drugo, isto tako značajno i otvoreno pitanje je šta treba da bude stvarni kriterijum (i kako treba da bude izražen) za utvrđivanje u kojim delatnostima treba da postoji društveni kolektivni sektor, a u kojim pak privatni sektor. Iz ekonomske teorije znamo da ekonomski problemi postoje i da će postojati svuda gde postoje retka dobra i retki proizvodni faktori. Za što potpunije korišćenje svih proizvodnih faktora potrebna je ekonomski racionalna organizacija proizvodnje, odnosno proizvodnih odnosa. Takvu optimalnu organizaciju proizvodnje iil takav optimalan privredni sistem kao način rešavanja ekonomskih problema imaćemo ako što potpunije i efikasnije budemo koristili i kombinovali proizvodne faktore. Očiglednost takve optimalne organizacije ili sistema trebalo bi da se ispoljava u tome što bi proizvodni faktori u datom načinu korišćenja i kombinovanja davali najveći mogući doprinos porastu društvenog proizvoda. Otuda bi po ekonomskoj teoriji kriterijum za postizanje optimalne organizacije proizvodnje, odnosno izbor optimalnog privrednog sistema bio u tome da se ne bi moglo nigde, nikakvom reorganizacijom i realokacijom angažovanih proizvodnih faktora, povećati produktivnost i rentabilnost. Ili, drukčije rečeno, kada ne bi bilo nikakvog kretanja, nikakve tendencije ka reorganizaciji i realokaciji proizvodnih faktora. S gledišta problema koji ovde razmatramo, ova ekonomska misao značila bi konkretno da bismo dostigli optimalnu organizaciju proizvodnje ili proizvodnih odnosa, odnosno pravilno razgraničili kolektivni privredni sistem (sektor) od privatnog (sitnoprivatnog) sistema (sektora), kada ne bismo mogli postići nikakvu ekonomsku prednost (veći ekonomski efekat) ako bismo preusmeravali proizvodne faktore koji se nalaze u privatnom sektoru, u kolektivno organizovani sektor, i obratno. Ne bi, dakle, smelo biti nikakve objektivno, ekonomski motivisane tendencije za transformaciju jednog tipa odnosa u drugi tip odnosa, jednog tipa organizacije proizvodnje u drugi tip (razumljivo, za određeno vreme). Pristupimo, tako naoružani, sadašnjem privatnom sektoru, ili obratno, kolektivnom sektoru, i stavimo se najpre u položaj nekoga ko treba da ekonomski oceni da li je u nas privatni sektor kao specifičan način organizacije proizvodnje đovoljno rasprostranjen ili ga, pak, treba širiti. Vrlo brzo ćemo doći do zaključka da nas ekonomska teorija nije dovoljno naoružala takvim poznavanjem optimalne organizacije. Nedostaje nam konkretno

560

DR FRANCE CERNE