Gledišta

je a) Ijudsko biće motivirano ličnim interesima ili interesima grupe i b) da ti interesi mogu biti zadovoljeni jedino kooperacijom sa ostalim članovima društva. Ove postavke čine osnovu daljih teorijskih razmatranja. On raziikuje dva glavna zakona raspodele. Jedan se zasniva na potrebi kooperacije, a drugi na sebičnosti Ijudske prirode. Shodno tome, prvi zakon raspodele bi glasio; „Ljudi će deliti proizvod svoga rada u men potrebnoj da se obezbedi opstanak i postojana proizvodnost onih čije je delovanje neophodno ili korisno njima samima.” Međutim, ovaj zakon nije dovoljan da objasni celokupan proces raspodele. Ukoliko se u društvu stvara ekonomski višak, prvi zakon ne može objasniti njegovu raspodelu. Pojava ekonomskog viška povezana sa sebičnom Ijudskom prirodom izazvaće podeljenost društva sukobe i borbe između grupa suprotnih interesa. Na ovaj način Lenski dolazi do drugog zakona raspodele, koji bi se sastojao u tome da ~moć određuje raspodelu gotovo svjh viškova koje jedno društvo proizvodi”. Ova dva zakona raspodele čine temelj sintetičke teorije, odnosno razrešenje „konzervativne teze" i „radikalne antiteze”. Prvi zakon daje za pravo fuukcionalističkoj teoriji o postojanju izvesnih potreba draštva kao celine. dok dragi ističe konflikt, zasnovan na nejednakoj raspodeli draštvenih privilegijai moći. Ovo poslednje iđe u prilog konfliktnoj teoriji. Dva zakona raspodele vode Lenskog do najopštijih hipoteza o prirodi distributivnog sistema. Prvom hipotezom Lenski postavlja da se dmštvena dobra u najprostijira draštvima (u kojima je tehnologija najprimitivnija) raspodeljuju na osnovu p o tr e be, jer količina dobara pokriva samo goli opstanak članova društva. Međutim, sa tehnološkim napretkom i proizvodnjom veće količine dobara, raspodela se vrši na osnovu m o ć i. „Ako su dva zakona raspodele i dve hipoteze zasnovane na njima

tačne”, piše Lenski, „tada će priroda distributivnog sistema zavisiti od stepena tehnološkog razvitka.” Drugim rečima, što je jedno društvo tehnološki razvijenije, proizvodiće se veća količina ekonomskog viška i, u vezi s tim, i veće društvene nejednakosti. Mada je stupanj tehnološkog razvitka osnovni činilac koji određuje prirodu distributivnog sistema, Lenski ističe i druge faktore čiji se značaj ne sme zanemariti, iako je njihov uticaj sekundaran. U sekundarne uticaje pisac je izdvojio sledeće: razlike u prirodnim okolnosti m a (što su bogatiji prirodni uslovi društva, proizvodiće se više i stvaraće se veće društvene nejednakosti); veličina muškog stanovništva angažovana u vojnoj organizaciji (nejednakost u društvu biće izrazitija ukoliko je vojna organlzacija prepuštena maloj grupi specijalista); st e p e n ustavnosti (ukoliko u jednom društvu postoji vladavina prava utoliko je manja upotreba sile i pritiska). Ovi činioci objašnjavaju razlike koje postoje u distributivnim sistemima, ako je tehnološka razvijenost posmatranih društava veoma slična. Proveravanju ispravnosti ovih najopštijih postavki o prirodi distributivnog procesa, Lenski posvećuje najveći deo svoje knjige. Pri tome se poslužio već sakupljenom istorijsko-etnološkom građom o pojedinim tipovima društva. Klasifikaciju društva izvršio je na osnovu stepena tehnološkog razvitka i izdvojio pet osnovnih tipova društva: lovačko-skupljačko, prosto baštovansko, razvijeno baštovansko, agrarno i industrijsko. On je detaljno analizirao svaki tip, tražeći u njima činjenice koje su relevantne za njegovu opštu teoriju. Mi ćemo se zadržati na industrijskom draštvu, jer, kako se čini, ono pokazuje neke suprotne pojave u odnosu na teorijska očekivanja. Da li je Lenski zaključio da je u industrijskom draštvu nejed-

855