Gledišta

dahl izvodi niz tvrdnji koje eksperimentalno proverava. Međutim, iako autor ovo izlaganje počinje sa mnogo pretenzija, na kraju i sam dolazi do zaključka da rezultati eksperimentalnih istraživanja nisu u skladu sa očekivanjima (možda zbog suviše stručnog karaktera teme na koj'oj su proveravana) nitl mogu dovesti do odbacivanja hipoteze koja je u mnogim istraživanjima potvrđivana i proširivana. Da li će masovna sredstva imati , s^ m o informath'nu ulogu, ili će se u njihovim porakama nalaziti potvrda vlastiIth .stavova, ili će ona inicirati diskusiju, ili delovati u pravcu donošenja konačne odluke zavisi od niza elemenata. Pitanja ove vrste treba razmatrati sa stanovišta novine koju poruka donosi, karaktera lokalne zajednice u kojoj deluju, izgradenosti i samostalnosti ličnosti i njene potrebe i mogućnosti da razgovara sa članovima uže ili šire dmštvene sredine u koju je uključena. Jedna grupa radova odnosi se na pitanje o mogućnosti sirokih slojeva da na kompetentan način učestvuju u demokratskoj vladavini. Gerard Eerberichs o ) sraatra da se pretpostavka o javnom rnnenju kao konstmktivnoj snazi koja određuje opšte linije politike retko potvrđuje. Usled nedostatka interesovanja, znanja i odgovarajučih sredstava, široka javnost nije u mogućnosti da igra neku značajmju ulogu. Ona ima samo moć da kaže ~NE” ili da pokaže svoj revolt. Njeno ~DA” ne određuje tok događaja, već znači odobravanje da se nešto nastavi kako je i počelo, iako samo pristajanje može biti posledica potpunog odsustva mišljenja. Pa ipak, često usled nepredvidljivosti reakcije javnog mnenja, donosioci odluka moraju po-

*) Gerard Herberichs, ~On Theories °f Public Opinion and International Organization", POQ, Winter 1966/67, No 4.

štovati neke granice u svojoj delatnosti. Iz ove činjenice autor izvodi zaključak da je „ovaj üblažavajući uticaj suštinska funkcija javnog mnenja” (626). Ovo je naročito vidno u pitanjima spoljne politike, gde njene okvire određuje izvestan mali broj političara, visokih funkcionera, novinara i diplomata, koji, utičući na donošenje odluka, utiču i na oblikovanje javnog mnenja. Rad jedne grupe autora 7 ) predstavlja, u stvari, dalju konkretizaciju ovog stanovišta. Poredeći dve grupe, od kojib je jedna bila sastavljena od „poznavalaca” svetsklh pitanja a druga od običnih građana, autori su došli do zaključka da su prvi bolje obavešteni o svim pitanjima spoIjne politike SAD, da imaju moć analitičkog raščlanjivanja i tumačenja, da reaguju manje emotivno od članova druge grupe itd. Cak se ni oni članovi „opšte javnosti” koji su imali završen koledž nisu približili ovoj grupi u pogledu kvalifikovanosti odgovora. Ove činjenice ukazuju na svu složenost demokratske vladavine javnim mnenjem, jer mnoge i vrlo složene snage ulaze u proces njegovog stvaranja i uslova delovanja. Clanak J. Zikmunda 8 ) je pokušaj da se pokaže uticaj ekoloških okvira na političke stavove i oblike aktivnosti. On iznosi podatak da su politički stavovi i oblici ponašanja sličniji na podmčju jedne metropole nego između gradskih ili prigradskih podmčja različitih metropola. Ovo objašnjava činjenicom da je metropola jedinstvena celina i za gradsko i za prigradsko stanovništvo. Njeni stanovnici imaju zajedničke probleme, pod uticajem su istih izvora; obaveštenja i njihovih sadržaja. Sto-

7 ) W. Rogers, B. Stuhler and D. Koenig, ~A Coraparison of Inforraed and General Public Opinion on U. S. Foreign Policy", POQ, Sumraer 1967, No 2. 8 ) Jozeph Zikmund, ~A Comparison of Political Attitude and Activity Patterns in Central Cities and Suburbs,” POQ, Spring 1967, No 1.

865