Gledišta

toga da se novcem meri umetnička ili naučna vreduost njihovog rada, nego zbog toga da bi se njihov udeo u raspodeli proizvoda objektivirano odmerio. Upravo zbog pogrešne predstave o sopstvenom mestu u draštvu i o sopstvenom odnosu sa društvom ima mnogo nesporazuma. Svakako je neophodno saznanje da i kiiltumi radnici ne mogu biti izvan vladajucih odnosa. Za komunista je i kultura plod Ijudskog rada a ujedno i bitna čovekova potreba. S obzirom na to da se kulturna politika Saveza komunista zasniva na toj konstataciji, Savez kpmunista mora tim više nastojati da podstiče i razvija kultume potrebe i da gradi aktivan odnos prema pitanjima kultumog razvoja. Ali Savez komunista prvenstveno ne može oduzeti taj zadatak samoj kulturi. Položaj kulture biće utoliko teži ukoliko prenebregava razvoj kultumih potreba Ijudi...”

VINKO HAFNER: Draštveno usmeravanje unutrašnje raspodele dohotka. „ .. Zamisao o društvenom regulisanju stope poduzetničke akumulacije kao merila za unutrašnju raspodelu dohotka uopšte mje nova i bila je objavljena već u raznim varijantama. Ali se razmatranje uvek zaustavljalo na dva bitna pitanja; prvo, šta bi to značilo za razvoj samoupravljanja i društvenih odnosa i, drago, je li takva zamisao u datim ekonomskim uslovima uopšte ostvarljiva. Na žalost, ta pitanja se nisu nikad dovoljno intenzivno i objektivno raščišćavala, jer je već saraa zamisao o određivanju nekakvih stopa akumulacije ili bilo kakvih drugih obaveznih društvenih merila za unutrašnju raspodelu dohotka unapred okvalifikovana kao etatističko-birokratsko zadiranje u samoupravljanje, kao odstupanje od sistema dohotka ili, čak, kao vraćanje na davno napušteni sistem akumulacije i fondova. Pokušajmo sad objektivno i bez predrasuda oceniti je li društveno posezanje u unu-

trašnju raspodelu dohotka u pomenutom smislu uopšte potrebno i kakve bi bile njegove društveno-ekonomske posiedice. Nema sumnje da bi određivanje bilo kakvih obaveznih merila za oblikovanje poduzetničke akumulacije predstavIjalo određeno sužavanje sadašnje potpune samostalnosti radnih organizacija u raspodeli dohotka. Drugo je pitanje da li bi takva mera zaista bila u suprotnosti sa težnjom za sve širim afirmisanjem samoupravljanja i sistema dohotka. Mislimo upravo suprotno, a to je da bi uređenje koje bismo obezbedili da se lični dohoci oblikuju u određenoj zavisnosti od formiranja poduzetničke akumulacije, samo povećalo ekonomsku efikasnost a time i društveni značaj samoupravljanja. Jer bilo koji društveno-ekonomski sistem. pa, dakle, i naš samoupravljački, može da pretenduje na to da je najnapredniji samo onda ako istovremeno sa najnaprednijim društvenim odnosima obezbeđuje i optimalni razvoj proizvodnih snaga. Samo osetnim povećanjem proizvodnih snaga, odnosno društvene produktivnosti rada, mogu se otkloniti i protivrečnosti današnjih odnosa u proizvodnji i raspodeli i ostvariti potpuno oslobađanje rada. A samoupravljanje je samo sredstvo za postizanje toga cilja. Postavljanjem ličnog dohotka u određenu zavisnost od formiranja akumulacije postigli bismo, pre svega, dva značajna efekta. Najpre time što bismo obezbedili obavezno izdvajanje dela dohotka u akumulaciju, čime bismo suztfi mogućnost povećavanja ličnog dohotka bez odgovarajućeg povećanja produktivnosti rada, pojačali bisrao interes proizvođača za povećanje poduzetničkog dohotka a time i celokupne novostvorene vrednosti. DrUgo, time što bismo sprečili povećanje ličnog dohotka na račun akumulacije, pospešili bismo proces dalje decentralizacije dmštvene akumulacije na neposredne proizvođače, proces koji danas ometaju ne samo neke objektivne okolnosti već i su-

877