Gledišta

IVO TAVCAR; Komunisti i kultura. Autor svoj članak naziva „iniciativom za detaljnije i opšimije razmišljanje o ovdašnjem društvenom poiožaju kulture i o sadašnjem kultumom nivou društva” i, između ostalog, kaže; „Kultura je sigumo bitna dimenzija samog preustrojstva Saveza komunista. Kao komunisti svesni smo, da ćemo moći da budemo integrativni faktor u dmštvu i u kulturi ako i sami budemo faktor kulture. Savez komunista treba zato sve više da se otvara prema kultumim radnicima i da omogući njihovo uticanje na formiranje celokupne svoje politike, a posebno još kultume politike, kako bi prevazišao stanje koje se izražavalo kao odnos između ~vi” i ~mi”, kada se kultuma politika izgrađivala, uglavnom, mimo i bez kulturnih radnika. Koliko će Savez komunista uticati na položaj i razvoj kulture zavisiće, izraeđu ostalog, i od toga, koliko će kulturni radnici biti aktivno prisutni u Savezu komunista. Za ishodište svoje kultume oolitike Savez komrmista ima još uvek program donet pre cieset godina, iako bi trebalo proučiti da li je u njemu kultuma politika formulisana kao što treba, a pogotovu suočiti programska načela sa sadašnjom praksom. Ipak mislim da program iz 1958. godine još može da bude osnova za našu akciju, jer inauguriše samoupravno dmštvo i time i nove aspekte za razvoj kulture. Neodrživa su prebacivanja da Savez komunista nema oblikovanu kulturnu poiitiku, ipak je tačno da kulturna praksa Saveza komunista nije dovoljno pregledna i da u njoj nema dovoljno kulturnih inicijativa.

Međutim, istovremeno sa lakvim prebacivanjima i pozivima Savezu komunista da ipak nešto učini za promenu kulturnog stanja mogu se među kultumim radnicima čuti i tvrdnje da je Savez komimista već suvišan, da je čak prepreka stvaralaštvu jer vrši ideološki pritisak; a doba ideo'ogije je stvar prošlosti. Ta-

kva objašnjenja, naravno, msu baš nimalo neideološka. Ona izražavaju sve više rašireno privatništvo i privatnički dezangažman, koji odražava podsvestan otpor protiv nekadašnjeg pritiska politike ili razočaranost zbog neuspelog angažmana u prošlosti. Reč je istovremeno o neverici i nemoći da se ma šta izmeni, reč je o razbijanju iluzija. No, upravo to dokazuje koliko je potrebna ideološka obnova i obnovljeni Savez komunista ako žeiimo da konačno krenemo s mesta na kome već neko vreme tapkamo i jedan drugome stajemo na nogu .

Naravno, mi komunisti svesni smo da je ideološki monopolizam i raonolitizam stvar prošlosti, iako takve težnje još nisu prevladane. One odražavaju preživelu etatističku struktum i za nju vezanu državnu ideologiju, a i arbitražnu ulogu Saveza komunista. Onemogućavaju bilo kakav idejni kontakt i a priori odbacuju dijalog, koji je sada uslov za raz\djanje stvaralaštva u dmštvu, za njegovu što veeu efikasnost i što veću humanost. Stoga ideološki pluralizam ne samo što je mogućan i dopušten već on i postoji. U vezi s tim, kada pokušavamo da prepoznamo stvarnost kakva stvarno jest, kada se odričemo iluzija i apriorizma treba sasvim stvarno pogledati i na kultura i odreći se svih njenih mistifikacija, koje joj ponekad nameću sjaj gotovo nečeg božanskog, kao da je nešto sveto ili nekakva narodna svetinja. Zar u tim predstavama nisu sadržani naši religiozni atavizmi, ako ne i živi idealistički dualizam sveta, predstava o telesnosti koja je opterećena grehom praotaca i o duši koja je božanskog izvora? Stoga je dobro da i kultumi radnici budu svesni da time što svojim radom stvaraju kultume vrcdnosti, stvaraju sredstva za sopstveni opstanak, da nužno stupaju u društvenu podelu rada i zato u njoj i preko nje stiču i pravo na udeo u društvenom proiz\ ; odu. U takve društvene odnose nisu uključeni zbog

876