Gledišta

ZORAN VIDOJEVIC

1098

rukovodstvo žive u znatno drukčijim životnira uslovima u odnosu na tu bazu. Ne želim da budem shvaćen kao apologeta fizičkog rada, „žuljevitih mku”, „radničkog znoja”, niti kao pobornik neke varijante „uravnilovke", te, po razvoj proizvodnih snaga i potpunijeg socijalizma, razorne tendencije. Ne zaboravljam ni svu težinu ni odgovornost visoke dmštvene funkcije i potrebu da se ipak ne shvate bukvaino Marksove reči o tome da maksimum materijalnih primanja za svakoga bude visina plate prosečno nagrađenog radnika. Ono što hoću da kažem, to je uverenje da je jedan od bitnih uslova realizacije avangardnosti da svi delovi avangarde moraju da žive u približno sličnim materijalnim uslovima kao i oni radni Ijudi koji su im „delegirali” funkciju avangardnosti. Ukoliko određeni delovi avangarde, posebno rakovodeći. žive u mnogo boljim uslovima, zahvaljujući pr v enstv e n o svom statusu u avangardi, dolazi do realnih mogućnosti slabljenja njihove avangardnosti, do pojava umora i splašnjavanja njihove revolucionarnosti, do stavljanja u prvi plan sopstvenih materijalnih interesa, do zaboravljanja činjenice (ili prelaženja preko nje) da kao pripadnici avangarde imaju svoje opravdanje jedino kao borci za interese radničke klase i gmpa koje su njoj okrenute. Svakako, od raznih dmgih dmštvenih okolnosti koje se tiču odnosa avangarde i njene socijalne osnovice i realizacije avangardnosti u određenim dmštvenim uslovima zavisi u kolikoj će meri te mogućnosti postati i stvarnost. To ne znači da uopšte ne treba da bude unutrašnjih materijalnih diferenciranja kako između pripadnika same avangarde, tako i između njih i pripadnika onih dmštvenih gmpa u čije ime avangarda deluje. Problem je u tome da li granice tog razlikovanja proizlaze iz raspodele prema radu, dosledno razvijene u svim oblastima nagrađivanja u dmštvenom radu. Time se ne pretpostavlja da svi oni koji sačinjavaju avangardu žive u znatno boljim uslovima od najvećeg dela radnih masa. Reč je o značajnim razlikama u materijalnim primanjima između pripadnika onog dela avangarde koji, budući na raznim važnim. dmštvenim položajima, imaju visoke prihode u situaciji kada ne postoje jasna merila na osnovu kojih se može tvrditi da su ti prihodi rezultat realno moguće raspodele prema radu, a ne atribut položaja na kome se nalaze. To upravo znači da rešenje tog; problema, koji sobom nosi razne političke konsekvencije, leži jedino u ,demokratskom izgrađivanju tih merila i adekvatnom dmštvenom nagrađivanju; rada svih društvenih funkcionera, koji najvećim delom predstavljaju mkovodeći deo avangarde, na osnovu takvih merila.