Gledišta

du drugih, a ne naučno-filozofska istina. To stanovište, tipično marksološko, izrazio je i Joseph Schumpeter, zaključivši da radničke ideologije nisu ni bolje ni gore od drugih. Na ovakve pokušaje da se marksističko stanovište oiako odbaci ukazao je Lukacs i pokušao da ga opovrgne svojim esejom „Promena funkcije istorijskog materijalizma”, tako što je važnost istorijskog materijalizma ograničio na epohu kapitalizma. (ma dovoljno razloga da se i Lukacsevo rešenje podvrgne kritici. Ovde bismo ukazali na interesantan članak G. Cohena, koji se vraća ovom pitanju s namerom da koriguje Lukacsa, čime se, doduše, to pitanje još ne stavlja ad acta. 5 ) Ono što nam se čini mnogo važnije u vezi s pomenutom primedbom građanske kritike marksizma, jeste to da je marksistička misao jednim svojim delom sledila razvoj koji nije išao za temeljnim oslobođenjem čoveka pa je i sama izrazila jedan partikularni interes i time ostala ideološka (u smislu „Nemačke ideologije”). Utoliko pomenuta građanska kritika, kao ona Schumpeterova, pogađa takav marksizam. Jer, umesto interesa proletarijata kao klase u svom samoukidanju i samoemancipovanju, ova misao je izrazila interes jednog sloja, osamostaljene političke moći, u svom samokonstituisanju u kastinsko-klasnu strukturu pa je takva misao nužno ideološka i na nju, zaista, treba samo „primeniti materijalističko shvatanje istorije” pa da se pokaže sva njena ideologičnost. Ovo još ne znači da se prosto odbacuje Lukacsevo rešenje, iako se pokazuje da „istorijski materijalizam” „važi” za analizu savremenog socijalizma i njegove svesti kao što se ono sasvim i ne prihvata. U smislu već učinjene napomene čini nam se Lukacsevo rešenje nedovoljnim zbog sužavanja pojma istorijski materijalizam koji je kod njega izjednačen s marksizmom pošto je tada odbacivao dijalektički materijalizam. Marksizam kao Selbsterkenntnis kapitalizma je, međutim, Selbsterkenntnis klasnog dmštva u njegovom najrazvijenijem obliku. Imajući u vidu metodološki značaj Marxovog upozorenja da je anatomija čoveka ključ za anatomiju majmuna, možemo važenje Selbsterkenntnisa kapitalizma protegnuti na sve klasne formacije društva. Ali kako je u tom Selbsterkenntnisu kapitalizma data eo ipso kritika porobljenosti, otuđenosti stvarnih Ijudskih snaga u fetišiziranom i postvarenom robnom svetu, marksizam je jedna filozofija oslobođenja čoveka. Filozofija koja otkriva univerzalnu porobljenost čoveka je filozofija o univerzalnom oslobođenju čoveka i istinska filozofija slobode.

s ) G. Cohen, Radnici i Riječ ili Zašto je Marx imao prava smatrati da ima pravo, ~Praxis”, br. 4, 1968, str. 406—421.

1281

MARKSOLOGIJA I NJENE APORIJE