Gledišta

"RAKOVICA"

1458

terijum, funkcionalnih ili disfunkcionalnih kvaliteta samoupravljanja njegove materijalne i socijalne učinke sa drultveno „neutralnog”, instrumentalnog stanovišta (veća ili manja radna disciplina, veća ili manja „integracija radnika u preduzeću”, sporije ili brže rešavanje socijalnih problema urbanizacije, profesionalne i ekološke pokretljivosti s stanovništva itd.), dok ostavlja po strani dejstvo samoupravljanja u pogledu situiranja i menjanja položaja i međusobnih odnosa delova društva, klasa i drugih velikih društvenih grupa. Putem sasvim različitim od humanistički inspirisane idealizacije i dogmatike samoupravijanja, funkcionalistički pristup takođe pruža šansu za apologiju konzervativne tendencije. Taj pristup osobito hvale privredni i politički „praktičari”, koji u samoupravljanju vide eventualno pogodan instrument za manipulisanje Ijudima u privrednim i političkim procesima, i traže da se njegovo „ustrojstvo” prilagadi i njegova racionalnost dokaže odgovarajućim efektima. Takve funkcionalno-instrumentalne studije samoupravljanja zapadaju u ozbiljnu krizu i s übrzanjem se približavaju zaključku o disfunkcionalnosti samoupravljanja, odnosno 0 neophodnosti da se samoupravljanje temeljno prepraviu stilu „grupnog preduzetništva”, zajednica privatiziranih interesa, akcionarskih društava u kojima se uloženi rad pretvara u neki vid participacije u reprodukciji kapitalai a s pojačanom vlasti rukovodilaca i stručnjaka, i t. sl. da bi postalo funkcionalno po obrascu kapitalističke ekonomije. A i tako prepravljeno samoupravljanje bi, verovatno ostalo po istom instrumentalnom kriterijumu trajno inferiorno prema kapitalističkoj ekonomiji. Poka- : zuje se da je i analiza i ocena racionalnosti, produktivnosti, efikasnosti i sl. samoupravljanja moguća samo unutar njegovog bitnog poimanja. I još, da samo po kriterijumu za ostvarivanje njegove bitne sadržine može biti utvrđeno da li je samoupravljanje progresivan, konzervativan ili regresivan činilac: u materijalnom i društvenom razvoju (da li je sposobno da razvije modemu tehnologiju, da li je spojivo sa efikasnom organizacijom, da li je u stanju da übrza privredni rast i da zadovoljava ove ili one razvijene Ijudske i društvene potrebe). Odatle polazi naše protivljenje i trećem tipu mišljenja, analize 1 vrednovanja samoupravljanja. Mada ne teži za „funkcionalnom racionalizacijom” samoupravljanja u horizontu: sadašnje društvene strukture, ovaj tip analize polazi odi mnoštva empirijskih obuhvatnih fenomena koje vladajući politički i ekonomski rečnik svrstava pod rubriku; „samoupravljanje” i „objektivno” istražuje njihove sastajke, međudejstva i učinke. Ocene koje bi se iz takve analize mogle izvoditi tiču se veoma različitih sastojaka* i tendencija društvenih procesa, njihovih hibridnih spojeva i „kompromisa”, a često i negativnih rezultata njihovog uzajaranog potiranja. lako je takva analiza neophodant sastojak svake studije samoupravljanja, iz nje, samo izs nje, ne može se izvesti konzistentna teorija samouprav-