Gledišta

dušan stojanović

TRADICIONALNE FILMSKE ŠKOLE I MODERNI FILM

I. FILM KAO UMETNOST DINAMIČNOGA Još u vreme najranijih .pokušaja da se proklamuju nekakve poetike filma, negde u početku dvadesetih godina, među prvim programima, proglasima i teorijskim razmišljanjima 0 pnrodi filmskog medijuma, čula se bila misao da umetničko u filmu počiva na njegovom svojstvu da organizuje, harmonizuje i orkestrira kretanje. Jedni će u tome dinamičkom potencijalu medijuma videti veličanstveno sredstvo za preobražavanje vremena, za davanje životnom toku događaja jedne nove „uzdužne” dimenzije u kojoj će se temporalne vrednosti pojavljivati u neslućenim varijacijama, nepoznatim Ijudskom iskustvu. Drugi će poverovati da stalna promena mesta i vremena radnje na ekranu predstavlja osnovu jedne sasvim originalne dramaturgije koje nema izvan ovog medijuma, jedne „filmoturgije”, kako se to nekada volelo da kaže. Treći će otići najdalje, pa će u kovit- i lacu kretanja koji ekran nudi radoznalom oku naći jedini smisao njegovog postojanja. Ovo treće gledanje na ritam kao oblik organizovanog kvetanja na ekranu dobiće potpuni zamah sredinom dvadesetih godina u teorijama takozvane „prve avangarde” francuskoga nemog filma. 0 njemu će nadahnuto pisati korifeji rane filmske misli kakvi su bili Žermen Dilak, Leon Musinak 1 Žan Epsten. Ali ne samo oni. Njihovo oduševljavanje „čistim pokretom” i „vizuelnom muzikom” i njihova otkrića o ritmu pokazaće se zarazni: niko, pa ni nosioci oštre teorijske reakcije na klasična shvatanja filma, koji su se množili posle drugog svetskog rata, neće moći da zanemare činjenicu da je film pre i iznad svega drugoga pokretna

1582