Gledišta

spada u ovu drugu kategorlju i zato još i danas zrači punom svojom snagom. 111. FILM KAO UMETNOST STVARNOSTI Složeno pitanje odnosa između stvarncsti i umetničkog deia i moglo je da izgleda kao strogo teorijski problem sve dok je čovek bio suočen sa umetnostima u kojima je materijal nad kojim stvaralac radi predstavljao neživu materiju, ; apstraktnu tvorevinu ili deo života čoveka, recimo postavljen u lažne uslovnosti koje su artificijelnim putem nastajale iz isto tako artificijelnih materijala. Ali pojava kinematografa, tog sredstva za autentičnu registraciju pojavnog sveta, i njegovo brzo prerastanje u film, kako bi se J izrazio Edgar Moren, učinila je od tog strogo spekulativnog problema veliko pitanje prakse. Šta đa se radi sa tom vernom čuLnom predstavcm prostora i vremena koja u našu doživljajnost priziva sva iskustva i sva empirijska znanja da bi postala nešto što prevazilazi stvamost, što je osmišIjava preko granica njenog pukog senzomog privida? Neki, kao Melijes ili nemaoki kaligaristi, verovali su da treba da je maksimalno udalje od poznate nam stvarnosti da bi postala izraz jedne dmge stvamosti, što se ne zadovoJjava sa- _ mo neobičnošću srmga dubokog, simboličnog značenja, već traži oblik koji upijaju gledaočeva čula. Drugi, a iznad svih sovjetski eksperimentatori dvadesetih godina, mislili su da se prevazilaženje stvamosti sastoji u pomamnim vrtlozima delića sveta u kretanju, tom najvišem načelu, koje je u stanju da preobliči našu statičnu, fiksiranu sliku živofa i da nam je ponudi ne samo u novoj pulsaciji vremena i pros- ; tora, već i ! u novoj svetlosti saznanja. Sa svoje strane, holivudski tvorci sanjarija verovali su da ta stvamost treba da se uobliči kao romantizovani poredak stvari u materijalu koji inače pojavno zadržava svoje autentične oblike, pa su sve svoje snage bili usmerili na građenje dramatičnih prića neposrednoga emocionalnog dejstva, vemjući da životnost tih priča može da se dokaže njihovom prividnom vemošću stvamosti istovremeno sa pretvaranjem te stvarnosti u sopstvenu suprotnost: u idealizovani svet želja i sna. Istini za volju, osećah su oni đa nešto nije u redu. MogJo bi da se kaže da su imali čak i nekakvu grižu savesti i ne znajući zbog čega: stalno su se vraćali izvomoj istini ekrana, mada im se to činilo kao poraz. Sve dok se nije pojavio glasnik te savesti u vidu jednog kritičara i misliooa čije je ime bilo Andre Bazen. Negde odmah posle dmgog svetskcg rata ovaj Francuz će reći svoju istinu koja je morala čudno da zazvuči u ušima njegovih neposrednih savremenika: ono čega se film toliko stideo, ono čega se plašio i od čega je bežao neotuđivo svojstvo odraza stvarnoga čulnog reda stvari u ovome našem svetu nije predstavljalo nikakvo srozavanje filma, nije bilo nikakvo siromaštvo stvarala.štva i invencije, več sama priroda filma njegovo osnovno svojstvo, njegova nužnost, njegova zakonitost i njegovo biće. Bojali smo se da priznamo da je film puka fotografija, ali priznajmo da je ; cti pre svega fotografija i utvrdimo šta iz te okolnosti,

1586

DUSAN STOJA.VOVIC