Gledišta

koja je nepobitna ako na stvar gledamo bez, tobože, „estotičkih” predrasuda, može da se izvuče u korist sedme umetnosti. I odjednom, jedan psihološki, jedan antropološki zaključak da se za živu fotografsku sliku vezuje čitav splet mitova našeg vremena, a pre svega čvrsto ukorenjeno poverenje da je njena predstava najčistije svedočanstvo atkrio nam je njenu volšebnu moć übeđivanja. Pred nama, na ekranu, u svom živom, nepatvorenom obliku, kao čisto čulno iskustvo, pojavljuje se stvarnost, za koju znamo da uprkcs varki čula nije ništa drugo do trenutak koji Je već davno nestao u prošlosti, nezadrživo i nepovratno: vaskrsnuti časak izgubljenog trajanja, „prisutno u odsutnome”, čudo u krilu same stvarnosli, magija u čulnorn rulru! ~Sav zivot snova i svi snovi života no samo da su najzad pred nama oni su pred nama kao autentična stvarnost! U prisustvu smo mumije, ali ne mumije nečeg što je umrlo, već mumije živata. Od ovoga do nove, drukčije estetike nedostajao je samo jedan korak. Započeo ga je neorealizam, a dovršio rodonačelnik mođernog filma Mikelanđelo Antanioni. Stvamost je prevazišla stvamost, stvarnost se otvorila kao umetnost. Film je otkrio svoju pravu prirodu i od sada će biti načisto s tim da svi izleti duha u materijaiu čulne istine kojim barata neće više moći da budu ono za šta su se toliko puta u kratnjegovoj istoriji izdavali veštačke kopije dmgih medijuma već prava, autentična umetnost stvarnosti. IV. FILM KAO MODERNI IZRAZ Ako se pod ovim trenutkom modemog filma podrazumeva stvaralaštvo jednog Mikelanđela Antonionija na jednoj i Žana Lika Godara na dmgoj strani, a da lepeza blistavih filmskih ostvarenja između ova dva pola uključuje i deia autora kakvi su, na primer, Rober Breson, Federiko Felini, Ingmar Bergman, Dušan Makavejev, Luj Bunjuel, Aleksandar Petrorić, Karl Teodor Drajer, Fransoa Trifo, Živojin Pavlovič, Ivan Paser, Žan Ruš i još neki dmgi, onđa bismo taj trenutak smeli da defimšemo kao trenutak u kojem se fiimski medijum u punoj meri koristi svojim mogućnostima i stvara u skladu sa svojom pravom priradom. .\i govora o tome da modemi filmski izraz zapostavlja one eiemente koje smo do sada pripisivaii tradicionainije umerenim školama: dinamičnu organizaciju i ritam, značenje, stvamosni karakter prizora. On ih sve prima u sebe. Ali nijeđan od tih elemenata nema danas, kaa što je u doba svoje potpune vladavine imao, samostalno značenje i odlučujuću vrednost. Oni su sada deo jednog jedinstva koje u sebe uključuje i nekoliko pcsebnih karakteristika. Te ođlike savremenoga modemog filma mogu da se označe kao sledeće. Fenomenalistički film. Poučen neorealizmotm da stvamost sagledava ~u njenoj globalnoj slici posredstvom giobalne svesti”, stvaralac se danas često stavlja u položaj prividno spoljnjeg posmatrača. Ne samo da izostaje pro-

1587

tradicionalne FILMSKE ŠKOLE I MODERKI FILM