Gledišta

da je Hegelov sistem imanentno ateističan, uprkos tome što je sistem apsolutnog idealizma. Osim ako neko nema o idealizmu u filozofiji takvu primitivnu predstavu, osim ako neko nije „glupi materijalist” pa misli da svaki idealizam eo ipso mora biti religiozan. Razumljivo je što je Hegelov učenik Eduard Gans pisao da je „čitava filozofija prava sačinjena od jednog metala slobode”. Ali kako takvu ocenu dovesti u sklad sa pomenutom tradicionalnom slikom Hegela koja se približava karikaturi. U kojoj je meri sam Hegel zaslužan za nesporazume oko smisla svoje filozofije? On je u Pruskoj iz vremena od 1815—1820. video državu uma i slobode, što ne znači da bi isto tako mislio i o Pruskoj jednog Bizmarka. Pa ipak, možda kritičari Hegelovi mogu naći argumente u činjenici da je Hegel obožavao autoritativnu državu. Kakva je to država? To je suverena ustavna monarhija sa centralizovanom administracijom, decentralizovana u domenu ekonomije i sa vladom sastavljenom od profesionalnih funkcionera. Ustav jednog naroda se, po Hegelu, ne može donositi dekretom, jer on ne izražava ono što narod treba da želi nego ono što on želi; jer svaki narod ima onakav ustav kakav i zaslužuje. Ali i zahtev demokratije da narod neposredno ili posredno preko svojih predstavnika koji izražavaju njegovu volju donosi ustav Hegelu izgleda neprihvatljiv, jer narod u običnom smislu reči kao gomila individua nije ništa (~jer s gomilom pojam nema nikakva posla”). Monarh ima za Hegela samo izvršnu vlast. On ne donosi rešenja, ne pronalazi i ne stvara ništa. On, doduše, odlučuje, ali i predmet i vreme odluke su van njegove odluke. ~On ima samo da kaže .da’ i da stavi tačku na ,i”’ (Hegel, F. prava). Ovo je sve drugo samo ne glorifikovanje monarhijskog oblika vladavine. U pogledu suvereniteta naroda, Hegel tvrdi da on ne može egzistirati van suvereniteta monarha, jer narod uzet van

celine države i odvojen od monarha, jeste bezoblična masa. Ova koncepcija poslužila je liberalističkim kritičarima Hegela kao neoboriv dokaz njegove konzervativnosti i reakcionamosti. Ali, ako ovu koncepciju situiramo u vremenu, s obzirom na kulturno-istorijske prilike u kojima je nastala, može isto tako übedljivo dokazati da je ona uperena protiv velikonemačkog nacionalizma koji je u Bizmarku i Hitlem imao svoje uspone i padove. Tako se kritika suvereniteta naroda pokazuje jednoj interpretaciji koja ne ide po površini teksta (a takva je Veilova) kao kritika etnocentrizma. Hegelova država ipak daje neki značaj narodu. Pošto upravnu vlast ima vlada sastavljena od profesionalnih funkcionera a izvršnu vlast monarh, da li, možda, zakonodavnu ima narod posredstvom svojih predstavnika u parlamentu? Narod u parlamentu raspravlja onako kako je konstituiran u dmštvu, tj. po staležima. On u skupštini ima svoj glas, ali izgleda da je država tako uređena da taj glas ne bude od velikog uticaja. Glavni autoritet u državi ne nalazi se u narodu ili u monarhu, nego u mkama vladinih funkcionera. Oni formiraju jedan opšti stalež koji je najuticajniji u državi. Oni vode glavnu reč u organizaciji države, mada su apolitički u smislu nepristrasnosti, i formiraju upravnu vlast koja stoji između zakonodavne i izvršne. Po Hegelu, staleška skupština sastavljena od predstavnika naroda (koji nisu uvek izabrani) ne može bolje znati interese naroda od najviših državnih činovnika, jer „narod, ukoliko se njime označuje poseban deo članova jedne države, izražava deo koji ne zna šta hoće” (Hegel, F i 1 ozofija prava). Državni činovnici imaju zadatak da brane zajednički interes, a to je interes države. Odnos između pojedinca i države je, dakle, posredovan i on nikako nije nalik Rusoovoj teoriji. Zar ovakva slika države nije shka modeme države, zar Hegel nije teoretičar modeme države? Veil nedvosmisleno

1772