Godišnjica Nikole Čupića

175

„Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... Зима прође на миру; али се већ око ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суг.рађања помоћи, ади залуду. Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева, и амбарова.. Сирота стока залуду је тражила, по сувој пустари бар један зелен стручав, да њиме своју | дивљу глад разблажи. Гладна и жедна говеда тумараху без чувара и чупаху суво корење из земље; дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади.. Око Св. Илије већ си видео бледа и изнурена лица, где тумарају гладна по сокацима. По баштама, се виђао по негде зелен ластар од винове лозе ; дође човек, откине га и онако лакомо, рекао би суманут је. прогута га с лишћем заједно ; после бежи из баште, бојећи се да га газда не осети. Чини му се као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некоме бесаом богаташу похарао. По ћошковима, се виђаху депа : седе жалостиво, побледеле услице само им се мичу, из њих не чујеш гласа — од глади су промукла; само чујеш као неко шапутање: — Гладан сам!.. хлеба !.. То је све, што може гладно створење да изусти; а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице н напред испружена сува ручица, која чека на задогај хлеба од мимопролазећих. — У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи, да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико вазана, Боји ће гдадним кувати јела, да не свапљу од глади, Али је ин то било као са брашном. У брашно, које су сиротињи делили, трпали су песка, да буде теже и више; а у мршаву чорбу, којом су сиротињу хранили, нису метали меса ни масти. То беше налик на врелу јако опапрену и посољену воду, која само стомак дражи. . . Тужан је у то доба био призор око тих казана. Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком