Godišnjica Nikole Čupića

176

своје лончиће, да им се од те посне хране што удели ; а кувар им, под надзором неких људи, једном големом варјачом сица, на сваку главу по једну кашику, што је све за један дан и једну ноћ... Узмем лончић, однесем кући, тетка узме једно парченце од тога пескови. тога хлеба, надроби у чорбу па онда ручамо.. Управо ми и не ручамо, него само разгрејемо и осолимо стомак, да после што више воде попијемо“.

Рекох да се чини, као да су неке од ових приповедака недовршени друштвени романи. Можда су за то и остале недовршене ; јер у данашњем друштву српском још нема грађе за прави друштвени роман.

У сеоским приповеткама из Србије песник се одужује блатодарним сећањем сеоскоме свету и селима у Србији, где у најмучније дане свога живота нађе уточишга, мира, ведрине, љубазности и гостопримства. У приповеци Једна ноћ веди сам овако; .. ., Па зашто ми је жао тих (српских) планина 7 . Шта су мени ти Власи подгорачки и ти Срби сумраковачкир .. Ништа друго, него гостољубиви домаћини; а ја бејах њихов гост из далека, примљен и угошћен. А по тим мрвим планинама шетао сам се баш као наша господа, по ларковима — с том само разликом, што мене у мојим мислима никад не узнемириваше музика, или церекање бевобразних варошких жентурина“. Али се на, овим приповеткама, и ако по лепоти долазе одмах после приповедака о животу Срба у Угарској, виде јасно сбе мане поезије Јакшићеве , сви знаци окованога, непотпуним 06разовањем пометенога силнога талента. Епека је израда слаба, епски мотиви обични, познати и у свима приповеткама једни исти тако, да сећајући се онога што смо