Godišnjica Nikole Čupića

1717

у њима читали, не знамо у којој смо причи шта читали — да ди у Сељацима, или у Белој кућици, иди у Кривосечкој метани. И опет памтимо само слике. По тим сликама познајете пишчеву руку — иначе би по свему осталом мислили, дајјето рад какогдилетанта. Овде онде кресне и по која светла мисао или дубоко осећање — али се брзо угаси. Џесник није познавао живот простога народа у Србији, и зато тога живота мало иима у овим његовим приповеткама. Тајне и лепоте патријархалнога живота, психолошки нацрт унутрашњег домаћег живљења, радости, бриге и жалости, мишљења, наде и веровања, анализу обичаја п радног живота — то нам не изнесе ни један приповедач до данас. А Бодико их је досле писало приповетке „из народног живота“ у Србији! Али за то много и треба: познавања, студије, љубави и песничког дара. Код досадашњих пак приповедача, не бејаше свега тога. А расна грађа поетска пропада сваки дан, села се све више цивилизују — и још мало па ћемо се сви сећати само онога, што смо гледали, слушали и осећали, али не умели згбележити за спомен своме потомству... Јакшић се није родио у селуу Србији, није проживео у њему оно доба, које и јесте најчистије врело поетских успомена — детињство и младост, И доцпије је само кратко време у селу провео. да то му ове приповетке и нису као приповетке о животу угарских Срба. да то у њима и није насликан живот народни, већ само неколики типови, пола сеоски пола варошки, појави које је најчешће виђао и које је најлакше било студовати : сеоски кметови ни њихови помоћвици и другари, попови, калуђери, механције, капетани, ћате и пандури и т. д. Тако су радили и други. па се и Ђура на.њих угледао. У осталом он је у опште добро погодио карактерових главних преставника својих прило

Годишњица Ник. Чупића. М| 19