Godišnjica Nikole Čupića

151

дипово цвеће својим дивним мирисом напаја. У планини пева пастир, а уз његов мушки глас одјекује гора, и лужина. А у пољу с умиљатим варијацијама весело се натпевају шева и девојка. Кад када се иза неког пбуна укаже и младо ратарче, ал' онда девојче порумени и ућути. А момак, извадивши иза појаса дугу врулицу, извија мелодије, каких није слушао за, својом тезгом згурени чивитар“.

„Зими је опет тужно. Путове завеје снег. Планине се “мотају у тамну маглу густих облака. Нигде зелене травке, нигде весела лица“.

„Дође ноћ. . У селу чујеш ланеж паса—у планини вију курјаци. На пољу мраз — у колибици дим. У томе диму најруменије лице побледи, а најбеље сукно потамни ...“

У својим приповеткама ратнога времзна, повратио се Јакшић сасвим своме староме романтизму. У њима се, истина, причају не само измишљени него и познати бојеви и догађаји, помињу се истинска лица, места, ит.д; ади осим познатих имена, све је друго рад саме маште песникове, — сама романтика. Романтисање јавовних историских догађаја, које су нам још свима у памети, врло је кобна, ствар за правога песника и додикује само календарско-Фељеронским дилетантима и шпекулантима. Ђура је још у раној младости био мало у боју и то је све. За време знамените српске војне од 1876—1578, о којој и причају све ове приповетке, био је само кратко време у дринском стану, пошто су бојеви на оној страни били већ престали. Ово су му биле последње године живота. Био је ободео и није могао походити и других бојишта, причањем пак других слабо се може користити