Godišnjica Nikole Čupića

182

приповедач, који сам није војник а који је рад да описује бој. Ратне приповетхе најбоље би могао писати онај, који би био и песник и стручан војник и бао у боју; или бар песник, који би био у боју, те би га могао описивати онако како се њему учинио; или, на послетку, онај песник, који је доста о ратним стварима читао, мислио, распитивао и бар из близа бој гледао. Код Ђуре тога није било; а овамо га је на писање гонило одушевљење, познаници новинари и уредници календара. Морао је ударити у романтику, којој је и онако у приповеди много нагињао. Како је пак, уз ово, лисао често врло хитно, по наруџбини, а можда и по невољи, то су му ове приповетке најслабије приповетке. Романтика, ових приповедака није готово ништа утекла од романтике Видаковићеве и у понечему се сасвим слаже с Њом. Тако Јакшић прича овде, како се из Београда, за два дана пешице стиже иза Лима у Херцеговину; како шеснајесто-годишњи српски дечак, ђак универзитетски, који носи наочари, иде у Херцеговину да се бори и како вара бега Аларгића, те га прама за свога, ћатипа, па још исте ноћи даје знак устаницима, те долазе беговој кули, отимљу је, спаљују и робље „избављају — Ускок — ; како богата и образована Рускиња, 601ничарка за време рата у Србији, полази за српског хајдука, који се у рату храбро борио, и води га у Русију — Рускиња — и т. д. Битка се описује или романтички, као што је описују нар. песме, или врло површно. У причању нема свезе, нема јединства, догађаји долазе брво један за другим, места се брзо прелазе, нове слике замењују старе, које су нас заинтересовале, али о којима више ништа не чујемо. На врху пак свију мана, стоји та, што се често потанко говори о животу и карактеру погинулих јунака — нб измишљених него историских —