Godišnjica Nikole Čupića

183

које песник није добро познавао. Таво је —- по томе знању –- сасвим погрешно престављен карактер врлога јунака, тихога и озбиљнога Карановића, као да га је у бој гонила сујета и жудња за већим чином, мисго да буде „полковник иди покојник“ — ДКапетанов гроб — .И да се вије Јакшић овде огрешио о историску истину, огрешио би се о српско ·јунаштво. И доиста је тешко разумети, како то сам није опазио. Иначе се лепота његове епске; поезије — описивање, сликање и т. Д. — није ни овде сасвим изгубила. Између ових приповедака понајлепшеће бити: Ма мртвој стражц Рањеник п Чича Митар.

Рекао сам, да за приповетку, осим талента песничког, треба још врдо много друге спреме и способности, а. за друштвену приповетку још и згодно земљиште друштвено. Јакшићеве приповетке нису савршени уметнички производи, а нису могде то ни бити. У нас нема земљишта за друштвену приповетку; а Јакшићу је недостојало још и доста приповедачких врлина. да неке приповетке, као што видесмо, недостајало му је потребно знање и познавање саме грађе. Исто се тако мучно осећа у његовим приповеткама недостатак потпуног сувременог, нарочито историског, образовања и уопште његова неначитаност. Ово двоје још је оснажило ону карактерну црту његове нарави: несталност, неиздржљивост и нестудовање при раду; јер сало онај воли да студује, Који уме да студује. За то је смишљање Д0гађаја у његовим приповеткама врло слабо и технички евлоп њихов врло примитиван. Алису за то ипак Јакшићеве приповетке најбоље приповетке што их данас има књижевност српска. Оне вмају онога, што је приповеци