Godišnjica Nikole Čupića

184

и сваком песничком створу најглавније, а што остале приповетке немају или врло мало имају — имају поезије. Истина се многима чини, да се приповетка данас сасвим еманциповала од поезије и да је за њу таленат песнички последња, ствар; али није тако. То, што се њима чини еманципованост, није ништа друго него нов пут, којим је ударила сувремена поезија. Они, који пишу добре приповетке, песници су, па ма се одрицали свога божансвог дара као св. Петар свога божанског учитеља. Они пак, који без приповедачког дара пишу приповетке, дилетанти су, па ма колико се мучили, ма колико способни биди. Али је Јакшић имао и правих приповедачких врдина. Те су врлине биле поглавито у његову сликарском таленту. Умети посматрати веома је потребна врлина приповедачка — запамтити ред ствари и појава уочити оно што је лешше и знатније, запазити и саме ситнице. У томе је био јак Бура као сликар. па иу познавању физиогномије, што је такође врло потребно приповедачу. Ако психологисање Ђурино није одвећ дубоко, Физиогномисање му је врло прецизно и Ек томе неусиљено; и показавши нам код својих јунака неколико значајних црта и покрета, он нам често са неколико речи осветли сав њихов карактер. А у свима је његовим приповеткама топла дикција и пријатан стил и готово кроз све веје здрав и крепак хумор.

ж ж ж

Од 1862 до 1878 г. написао је Ђура три трагедије: Сеобу Србаља — 1862 —-, Јелисавету, кнегињу ирногорску — 1868 — и Станоја Главаша — 1878 То је сва његова драмсва радња.

Ђура се огледао у свима врстама поезије. То је — кад је све друго ту — знак крепке снаге лесничке.