Godišnjica Nikole Čupića

185

Ма да се не може одрећи крепост Ђураној поезији, опет је овоме појаву код њега био још један, можда. и главнији, узрок. Он није познавао добро своју снагу, није познавао карактер, значај и услове“поетских грана лирске, епске и драмске поезије. Према његову образовању песничком може се слободно рећи, да за њега, није била драмска поезија. Његове драме најбоље сведоче то. Друго је питање, да ли би његов поетски дар, да се срећније развијао и потпуно образовао. кадар био за драму. Овде се гледа само на то у чему се тај дао онако како је био образован, могао најбоље показати“

пљиња Љубиша, жупан српски УП. века, оставља, с једним делом срп. народа стару постојбину Бојку, да се уклони од брата свога Владимира, који га мрзиин гони. После петогодишњег лутања између Бојке и Тесалије, пошто у новим земљама саградише села, и градове крећу се опет у Бојку. Љубишу вуче срце тамо. Тамо му је остала девојка Лала, коју силно љуби и коју никако не може да заборави. Он и креће народ; а народ га воли и слуша. Дошавши до Саве и Дунава, народ би хтео да остане у лепим земљама, поред тих река,а између браће Хрвата и Бугара, тим пре, штогсе у Бојци боји братскога, раздора и ропства аварског. Али Љубиша хоће у Бојку, јер тужи једнако за својом Лалом. Млад је, јуначан, пун поуздања, зна да га воли народ и да ће свуд за Њим. Неки му се главари противе, а особито властољубиви Белуш, који му на слави завиди, који га мрзи и жели да га смакне, па да он дође на жупански престо. Љубиша на то пламти гневом , размеће се својом влашћу, ади ипак сазива народ на збор, да сам реши хоће ли остати где је или неће. Сав народ пристаје уз њега. Сам се Белуш, с неколико војвода, противи и замеће кавгу. Народ виче: „Доле с њима, што у Бојку неће!“