Godišnjica Nikole Čupića

186

Али Љубиша зауставља кавгу и у један пут решава да се остане; а народ опет радосно пристаје на то. Мало за тим Владимир, удруживши се с Аварима, удара на свога брата, да гаи у Србији сатре. Љубиша га победи и на мегдану погуби. Али Белуш једнако мисли о том да Љубишу убије и да постане жупан; а на то га гони, уз властољубље, и освета, што га је драга, Босиљка, због њега, изневерила, и ако Љубиша на њуи не гледа, већ једнако о Лали мисли. Белуша научи неваљали му друг Блашко, да наговори свештеника да Љу бишу отрује отровним лехаром при жртвовању. Свештеник пристане, пошто му се обећа да ће постати првосвештеник кад Белуш постане жупан. Пре пак, него што се план извршио, донесу Блашка из боја смртно рањена. На самртном часу исприча он својој љуби Џеруници свој грех. Она отрчи и јеви то својој другарици Босиљци, којаје љубила Љубишу без наде и, готово, · без зазора. Али је већ било доцкан. Љубиша је био отрован. Босиљка умире е њим. Свештеник и Белуш

гину. А седи војвода Драгош постаје жупан... Ето то је садржина трагедије Сеоба Србаља. „ .•« .... Ђурђе Црнојевић, Иван-бегов син, узима,

За жену Латинку девојку, дуждеву кћер Јелисавету, Те — као што песник веди — доводи „у Црну Гору дрну несрећу.“ Јелисавета је размажено чедо богатих Млетака, презире земљу и народ свога мужа и једнако тужи за депом Венецијом ,„невестом сјајном мора зеленог“. Нежна, љубав Ђурђева не може да је утеши, не може да јој омили нову отаџбину; она и не води свога мужа, већ га само трпи; — ова је, како она мисли и како од прилике и песник преставља, жртва политици своје отаџбине — јер је Млецима требало савезништво јуначке Црне Горе — и труди се, да отаџбини својој буде оди-