Godišnjica Nikole Čupića

193

јунака, Љубише, није доследан, није потпуно нацртан, | већ у неколико црта — дијалози и монолози, из којих би требало да се он упозна, да се његов рад објасни, . махом нису ништа друго до „непрестано кокетовање са, својом љубављу“; главни јунак нема своје воље, нема јасне сврхе, не ради, не бори се, дакле не може. имати ни трагичне вривице, не може бити трагичан јунак „околности више управљају њиме него он њима“, то је више епско него драмско страдање и т д. Оба вритичара хвале расну лирику у овој драми и , нека лепа места“, и ако „као оазе одвојена, осамљена“, „нека описивања“ и т. д. Али баш та „лепа поетска, дикција“ — разложно вели први критичар — овде је често била више од штете, „јер угађајући само њој учинио је певац, те му сва лица једнако говоре“ и т.д.

Што су критичари казали за Сеобу Србаља, то у главном вреди и за Јелисавету и за Станоја Главаша. Али пре, него што бих даље пошао, хоћу да осветлим мишљење, које су изнели референти Матичини о Соби Србаља п по коме се може чинити, да има и друкчијега мишљења, о драмској поезији Јакшићевој.

Живот Јакшаићев 1862 г. већ нам је познат. Његово. материјално стање тадашње, као и ваздашње, било је врло оскудно. Референти су били лични пријатељи песникови, људи који су штовали велики дар Јакшићев, који су се од тога дара много надали. Ово је, без сумње. био главни разлог њихов, да досуде награду Сеори Србаља. Неки мисле, да Јакшића није требало мазити Нека би и тако било. Али у овој прилици референти су учинили оно, што се увек лако прашта и што би учи. нили и многи други. А има и још нешто. У оно време оригинадне драмске поезије српске није готово никако било. Ј. С. Поповић је био умро; К. Трифковић није

Годишњица Ник. Чупића. ТУ. 13