Godišnjica Nikole Čupića

200

Ломљавином сувих огранака Свога срца Ауговечни бол Ја сам, децо, немоћан и стар...

Неправда кнежева, срамота прогнанства, растанак од деце -- то су бодови, Које само јунак може поднета мирно. И Радош полази мирно из свога дома, да се по свету пребија. Али погледавши на земљу, у којој се родио, у којој се појио јуначким дахом, за коју је толику крв пролио, груну сузе на очи староме јунаку.

Сто пута сам из шешане дуге

Са врхова камених планина Полумесец обара' крвави

И громовним довикива гласом:

да крст, децо, и слободу златну !.. А данас ми ни гроба не дају

Тврди кланци, немилосно стење !

Нашавши децу своју, која пођоше да се истурче, виче изнемогли старац:

О гнусна часа, бедне старости ! О подле деце оца Србина!

О где си снаго, где сте мачеви, Којима 'но сам Турке секао, Да њима изрод срца покољем 2! —

Али видећи их мртве и убијене, цепа му се ипак срце родитељско и у очајном лудилу мешају се сузе за децом са стзама за отаџбином.

Бошко ! . . Богдане!..

Сирота деца !.

И сад се бојв клетве очине ..,, Нећу вас клети!.. Нећу, Бога ми!