Godišnjica Nikole Čupića

201

Каж' те ми ево да се потурчим, Понемчим, талијаним, арапим. ...

(метанише)

Алах, ил Алах ! Чујет: л децо 2! Сердар вам седи турски говори. И нисам Србин. . . ја сам мусдоман . А и како бих Србом постао, Кад су ми деца Турци рођена 2 На ноге, децо, хајд на ђауре !

Не треба, заборавити, да и много љући критичари признају Јакшићевим драмама топлу дикцију, лепа описивања, дубока осећања, живост фантазије. Ја ћу Е овоме додати још, да у њима има и неколико Добрих слика и топлих сцена; а у Јељисавети је читав први чин правилно илепо изведен тако, да се у даљем извођењу тужно осећа песникова неспремност и неистрајност.

И опет велим, да је производ правога песника вазда добит. |

« + +

Џеенике без песничке речи, људе од срца, нежне, осетљиве вазда заноси и опија песништво; песник им је загонетка и тајна, а његова реч дар божји. Људима хладним, трезвеним песнички је дар неко раздрагано нервно стање, а песник човек, који се пати идући кроз живот у том стању. И ови људи, особито који су добри, застану кад кад пред песничвим пронзводима, стоје, гледају и диве се, као путници Рајнину водопаду; али се на послетку сете, да им треба ићи за послом , и онда се праштају с поезијом оним Веберовим речима: ма за што не иде та река, као и друге поштене реке, без тих генијалних свокова, без те вртоглавице2 ! Само Филистри