Godišnjica Nikole Čupića

1:о

По доручку, поседасмо у уске а дугачке као гуја чамце, и одвезосмо се међу мониторе, којих беше 15. Разгледасмо их с поља и изнутра.

Сад пређосмо на оклопницу »Севастопољ,» где нам команданат њен показа, поред осталог, како може сам, помоћу галванске струје, да опали у један мах све топове на једној страни лађе.

Сишавши с те грдосије лађе, разгледасмо Тополивницу и Арсенал. Ово су заводи у којима се може видети силество машина и разних механизама. Походисмо и Штурманску школу, из које ђаци беху отишли на практику. Завод је чист, уредан, здрав.

Походисмо још општинску думу (суд), библиотеку, па онда на ручак.

Сала у којој смо ручали, беше за чудо лепо украшена.

О том се је много трудила нека Гђа Ана Платоновна Белавенчева, којој је отац Орбин из Руме, али она већ не зна ни једне српске речи, ма да мари и распштује за све што је српско.

Мимо све друге украсе, у овој пространој сали, моје се очи устављаху на једној тачци, на источној страни сале. Ту, у дивном венцу захвалности, беху уписана ова два имена, десно

УМАОЕИ ЗМАВВИЧЂ

ВИЦЕ-АДМИРАЛ 1714—1723“

Лево пак читаше се: УМАРКО МАРТИНОВИЧЂ

из ПЕРАСТА 1697“

— Ко су она два човека 2 упитах једнога морскога

официра.