Godišnjica Nikole Čupića

88

првим творцима. За то се овај део старослов. књижевности може разложно звати: заједничка старословенска књижевност. — Осим овога чисто заједничкога дебла често се и други списи, којима се зна домовина, налазе у две или три реценсије (на пр. неке српске оипографије у реценсији руској; а ово се, према ондашњем саобраћају и кад штампе није било, чини одиста така заједница, каке на жалост једва да има данас код браће, која једним језиком и говоре и пипу. Ипак ова заједница старих књижевности у Бугара, Срба и Руса не беше право јединство књижевно, већ — могло би се лешне рећи — задруга књижевна. Све, што је урађено у старословенској књижевности, не припада само једноме задругару; али опет није све било ни потпуно заједничка својина. Сваки је задругар пмао и своју осопштину, коју је не само сам за се привредио, него сам и уживао (на пр. српске биографије, руске хронике). Онај, који прегледа стару књижевност само једнога задругара, неће се, истина, устављати само на његовој осопштини — јер му она не преставља потпуно књижевни живот његов — али ће се ипак најрадије и највише ту устављати.

Разгледајући у старој српској књижевности српску осопштину, ми се најрадије и највише заустављамо код старих српских биографија. Ми их волимо са свима њиховим манама, јер су нам најбољи преставници старог књижевног образовања нашег, а и драгоцени споменици наше прошлости. »На жалост беху ови бомбастично написани животописи једина самостална књижевна радња српска у ХИ (9 ХШ и ХГУ. веку и, поред на сваки начин много важнијих листина, оне су једини домаћи извор, из кога се могу црпети вести о стању онога времена« —вели В. Јагић (Агећ. П. 31).

0 овим старим биографијама српским доста се писало. Осветљиване су са сваке стране. Ипак су оне још