Godišnjica Nikole Čupića

Силвестрова, и у ђенерала Черњајева. Сплвестров нас угости јестивом и пићем које је све, како нас увераваше, с његових добара сабрано.

Иза тога, с Петронијевићем. Шафариком и Стевом Тодоровићем, одосмо у »инџинирски замак« да походимо ђенерала Тидебела, мога познаника из Зворника, још од 1863 године. У тој школи Тидебел бејаше управник. Он нам показа свој завод. У зопрци нас јако интересова рељефни модел од Дарданела, који се никоме од туђина не показује. Разгледасмо собе где живе питомци, разгледасмо њихове учионице, болницу и цркву. Ова данашња црква она је иста соба у којој је удављен цар Павле, отац Александров и Николин. Још стоји и тавник којим је онс горњега боја слазио на доњи к драгани својој Лопухиној, и којим је, сиромах, мислио спасти се у невољи; али су убилци то све знали, па су раније покварилзи ону справу у коју је он притискивао да му се отворе врата од тавника.

На месту његове погибије сада је црква, те се из ње шаљу Богу молитве и за жртву и за њене убилце !

Вративши се од г. Тидебела у стан, застасмо велики албум, у црном шагрину, који је послала Кнегиња Трубецка молећи, да јој Словени гости упишу, за спомен, сваки своје име. Гости су записивали сваки своје име, а многи су, поред имена, додавали и по коју изреку из чувенијих писаца. Сећам се да је један од Срба, поред свога имена, записао три четири стиха из Шекспира.

Кад албум тај донеше мени, и замолише да учиним што и други, ја записах своје име, и четири стиха из Вишњићеве дивне песме:

„Нит' ти иде Кулин Капетане, Нит' ти пде, нити ће ти доћи!

Храни сина, па шаљи на војску; Србија се умирит' не море“ !