Godišnjica Nikole Čupića

37

цркву. Видећи то, рекох да овде ни оштри Деда Нестор не би могао викати:

— Земли наш» богата, до порадка нђтђ вђ нећ!

Овде баш има реда!

После свега тога, седосмо у железничке пресеке, и вратисмо се у Петроград, у Белви.

У вече бесмо у Маријинском Театру, и гледасмо Смрт Ивана Грознога, од Грофа Толстога. Позориште дивно; трупа обучена; костими богати; а само дело, сам спис, чини ми се да је, где где, без довољне радње. Тек ипак гледа се врло радо. Гледајући оно вече шта ради Иван Грозни, ја сам се чудио да ону многим сценама врло личи на неке људе из наше историје.

Ево једне сцене:

Ивану се дотужало царовати; учинила му се тешка владалачка круна, па је зажелео потражити одмора под духовничком камилавком. За то, једнога дана, сазове све своје дворане, и, пред њима, падне на колена, »удари челом«, и запишти:

— Бољари моји! Ја сам се о свакога вас огрешио : једном сам убио оца, другом обесио брата, трећем узео кућу, а четвртом учинио другу неку неправду — него опростите ми, молим вас, опростите ми, од свег срца !

Бољари, људи практични, вични ћуди свога господара, ћуте и гледе; боје се да се што не крије иза те маске; али младић један, не могавши трпети цара на коленима, викну :

— Господару, надо наша 2 Зар ми теби да праштамо; Ти си Цар наш.

— Умукни, пасиј сине, цикну Грозни: — кад ти се каже : »Опрости« ! Опроштај, а не тандарај које шта !...

(Оцена је са свим така, а у речима може бити а је нешто изостало: нисам могао све упамтити !