Godišnjica Nikole Čupića

39

могли учинити по вољи. Он нас остави негде на реци Волкову, а та река бејаше се разлила као какво море.

Ту сву ноћ нисмо путовали, јер беше дошао глас, да се пред нама, на железници, нешто догодило (Један воз је искочио из колосека, и задрбо у другу пругу). Ноћили смо на станици која се зове Вишеречка.

16 Маја, у 8 часова у јутру, пођосмо даље.

Кад бесмо према вароши Твери, влак се устави, а ту нам је општина тверска припремила ручак. Варош Твер остаје лево од железнице; она има око 38 хиљада душа. Тверци и Московци још нису заборавили старо своје предеоно надметање.

На ручку у Твери било је опет доста здравица; али сам се ја већ више бојао од њих, него што сам им се радовао.

Железница од Петрограда до Москве, која се зове Николина (Николаввскан) иде са свим право, и већином кроз места пуста, не ударајући правце ни на једну варош. И сама Твер остаје јој прилично на страни. Кад се ми томе чудисмо, рече нам неко од Руса, да је правина тој линији постала овако :

— Нису могли министри да се сложе, на која места да удари та железница, па се грађење протезало дуго. Цару. Николи то се досади, узме лењир и плајваз; нађе па карти Петроград и Москву, и од једне столице до друге повуче праву линију, рекавши:

—Бнтђ по сему!

И по тој линији и начињена је железница !

У Москву приспесмо око 1177, сахата ноћу. На станици нас дочека тако много света, да се у мало не погушисмо. Од страшне вике: Ура! Слава! Живео ! проламаше се небо, а нама већ беху уши заглухнуле. Г. СуСботић имаше уза се синчића, кога је водио да остави у