Godišnjica Nikole Čupića

116 РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ

Ипак су властела добро познавала непоузданост добитака на порти, и хтједоше, да добро задобију деспота. према коме је млади султан показивао велике пажње. С Ђурђем је Стјепан од њихова измирења по деспотову повратку у земљу, послије сегединскога мира, живио у добром сусједству и љубави. Њих су везивали скоро једнаки одношаји према Босни, а доњекле тако исто скоро једнаки према Млецима. Кад је Стјепан опет почео живјети у старом пријатељству с овом моћном републиком, а деспот и даље остао као пи прије, гледао је херцег да их измири. Сад су Дубровчани настали, да те њихове односе употријебв на своју корист, и да деспот пријетњом, да ће раскинути, притијесни херцега, не ће ли попустити Дубровнику. Али су морали свакојако гледати п то, да Ђурђа тако себи придобију, да буде збиље готов прекинути с херцегом и станути против њега, ако се рат баш никако не узмогне отклонити. Рад овога послаше деспоту, коме сеи Соргочевић бјеше повратио, властелу Влахушу Рањину и Марина Гундулића. Како су, као што рекосмо, сви успјеси на порти били веома несталпи, то су се може бити бојали, да ће херцег опет узети маха пад њима, и измолише у деспота, да опет оде Журговић у Једрене и изради од порте наредбу Стјепану, да се умири. Посланици успјеше и Ђурађ приста и допусти Журговићу, да оде султану. Што се тиче другог њихова задатка, чињаше се, да су им прилике веома неповољне. Баш је тијех дана деспот био на прагу рата с Босном, а м с Угарском, је

56_ 29. Априла рјешавало је у млетачком сеџату о разним приједлозима посланика босанскога краља. Између осталога изложили су Бошњаци: «(етно диод ја фи алопе езб (допипив гех) сшт дезрофо КНазвзје еБ сшт во ЂеПшп ћарђиигиз, е[ ргорфјегва аписађИнег ехога(,, диод 18! дезрофо [ауеге поштиз. ЕЕ аџагјо ехога(«, џи, ад Тецосгит штиб(его хе пиз атраззафат по5в-

РЈ РУ РОКИ КЊ ђ Па тв