Godišnjica Nikole Čupića

296 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

кад се индијска грана Аријеваца спуштала са висоравна, Памирског, отаџбине целе индоевропске расе, и корак по корак освајала и заузимала оне земље у којима јој данас потомке налазимо; у Риг-Веди, најстаријој сачуваној поезији људској има лепоте каква нас и данас очарава.

«Та је збирка не само један од најважнијих историјских споменика, него је она прави књижевни урнек, Какав плам, па какво богаство код тих инспирисаних песника који су без икаква примера и без икаква модела осем природе, налазили у себи узвишеног одушевљења, а у својим осећањима најпоетичније облике.

Ми се дивимо ведрини њиховог стила, величини мисли и јачини осећања њихових. Чини нам се као да нечег божанског има у тих прастарих песника, чија нам је имена Веда с поштовањем сачувала. Чисто се намеће човеку дал верује, кад те песнике чита, да је у њихово време мирисна свежина што се у зору диже с ливада из цвећа, и с лишћа дрва, имала више него данас чари за душу.љ' У њиховој поезији има свежине планинског ваздуха и неке, рајске, наивности ; има, музике и слика верно снимљених с природе. Али је, при свем том тема песме ограничена. У простом, патријархалноме животу, осећања, жеље и мисли људске нису многобројни. Природа разноличношћу и грандиозношћу појава збуњује и заноси још нејаку памет човечју. Он осећа своју слабост и своје ништавило, и пред невидним божанством које свим што се види управља, и које се у својој страхоти и љутини као п у својој благости и доброти показује у делима својим, сунцу, бури, зори и т. д., човек нема других речи, до речи страха, дивљења, молитве.

Те најстарије песме индијских Аријеваца јесу мо-

у Ваа-УУеда еф Мах Отада еБ Јшев Рама, Раглз 1872. Јигоа р. 36