Godišnjica Nikole Čupića

306 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

вљена сам на брегу буре... Дижи се о месече, изађи из крила облака. Звезде, јавите се. Зар нема светлости, да ме одведе тамо, где се мој драган одмара од лова, а стрела му о бедрима виси. Слушам хуку ветрова и воде, али не чујем глас мога драгога. Камо те већ, о мој Шалгаре; зашто горски син не хита да откупи реч своју 2 Ево, ово је дрво; ово је стена; ово је поток. Ти си ми обећао да ћеш стићи овде пре ноћи... Ах, куд је отишао мој Шалгар2 За тебе сам оставила кућу оца мога; хтела сам с тобом бегати. Наше се куће одавна мрзе, али Шалгар и ја, ми се не мрзимо. О ветре, стани мало. Поточе, застани часком. Нек се мој глас чује преко поља; нек ми милог ловца дозове. Шалгаре; ја те зовем; ово је дрво, ово је стена, Шалгаре! О драгане мој! Ево мене! Зашто те немаг Шта чекашг... Ах, нема одзива. Ево и месец изађе; воде се тамо, у долини, заблешташе; стене избише из мрака у својој сурој боји. Не чујем му лавеж паса, тих весника господарева доласка. Зар ћу остати овде усамљена, остављена; Али шта видим, ту, на зеленом заравну : Мој драги и мој брат!... Говорите ми пријатељи моји !... Ах, они се не одзивају. Срце ми се следило. Они су мртви! Мачеви су им крвави. О брате мој, о брате, зашто си убио мог Шалгараг О Шалгаре мој, јеси ли ти убио брата мога7 Ја сам вас толико љубила; једнога и другога. Како ћу вас оплакати, како ћу нарицати за вамаг Ти си био леп у планини међу својим другарима... Он је био страшан у боју... Кажите ми што, чујте што вама кажем, децо моје љубави... Али, да, ви сте ућутали за навек...

О ви сенке умрлих, чујте се с висине ове стене, са врха ових ветровитих планина, Говорите... не бојим се. Куд сте отишле да се одмарате2 У којој ћу вас пећини ове горе наћи; Али ми ветар не доноси одзива. У хуци одујине не умем да разазнам глас умрлих. Сешћу, тужна